asked 8 years ago Molim vas za savjet ili pomoć.Imam sina od 17 godina,zivi samnom od svoje 3. godine kad smo se ja i supruga razveli.Zivimo u manjem mjestu,u porodicnoj kuci sa mojim ocem i majkom.Danijel,moj sin odjednom je promjenio ponasanje,svađa se,neće da posluša nijedan moj savjet,čak fizičko prijeti baki i djedu koji pokušavaju da razgovaraju snjim dok sam ja na poslu.Uvjek je bio dobro dijete kome smo svi poklanjali pažnju,sad kaže da nas sve mrzi,da smo budale,svakakve ružne stvari.Mojim roditeljima koji su imali težak život i koji unuka neizmjerno vole to je udarac koji nemogu da podnesu,i dalje snjim lijepo komuniciraju i pokušavaju što ljepši odnos ali ih je sve to pogodilo do srži,često ih zateknem kako razgovaraju i plaču.Pripremio sam se za ulazak sina u pubertet,razgovarao sam o tome sa prijateljima koji su to prebrodili,čitao sam razne članke i savjete psihoterapeuta.Pokušavam što više vremena razgovarati snjim,iznalazim bezvezne razloge za šetnje i odlaske kod prijatelja samo da bismo što više bili van kuće i razgovarali ali to je postalo veoma teško.Počeo je lupati stvari po kući,psovati i mene i roditelje,jednostavno neznam šta da radim.Ja radim već10 godina samostalno kao elektromehaničar,imam servis koji ionako teško posluje, puno radim,skoro svaki dan od jutra do 8 pa i 9 sati uveče.Znam da sam premalo vremena provodio sa sinom zbog posla,ali nastojao sam sve to da mu nadoknadim u slobodno vrijeme.Nastojao sam da budem dobar otac,kupovao sam mu sve što je poželio to je bila jedna od mojih grešaka.Neznam kako dalje,već noćima ne spavam brinem se,volim sina više nego cijeli svijet pokušavam na sve načine doprijeti do njega da posluša moje savjete,saslušam ga,razumijem ga,razgovaramo dugo i on mi obeća da će paziti na ponašanje ali njegovi napadi bijesa su sve češći.Moji roditelji su očajni,dosta su bolesni bojim se za njihovo zdravlje a sa druge strane to nemogu objasniti sinu koji ne mari nizašata.Pokušavam na lijep način razgovarati sa njim,progutam sve njegove uvrede i ružne riječi,par dana bude u redu i opet nastane pakao.On većinu dana provodi uz kompjuter,na društvenim mrežama i uz muziku i uopšte ne mari za našu brigu i nastojanja da ponovo budemo sretna i bezbrižna porodica.Odrastao je bez majke koja se poslije našeg braka udavala još nekoliko puta,nije puno marila za njega.Odvozio sam sina da provede po par dana sa njom kad je ona to tražila,sve sam radio da on shvati da nismo mogli zajedno i da to lakše podnese kad počne da odrasta i shvaća život.Znao sam da će mu teško pasti odrastanje bez majke kad dostigne adolescenciju i nastojao sam mu objašnjavati još od prije par godina.Ali nisam mogao zamisliti da će se onako brižno i dobro dijete odjednom razviti u osobu koja u meni vidi neprijatelja i ne želi samnom više malte ne ni da razgovara.Molim Vas za savjet jer neznam šta da radim ni kako dalje da postupam.Unaprijed Vam se zahvaljujem.
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Gospodine,
ja nisam psihoterapeut,ali mogu Vam preneti svoja iskustva.Pubertet je,nesumnjivo,najburnije doba u zivotu jednog pojedinca.Tada se sve menja,i telo i pogled na svet.Zapravo,svi tinejdzeri su zbunjeni.Takav sam bio i ja.Na svom putu odrastanja i sam se nasao u pubertetu i kroz par meseci,postao sam druga osoba,bas kao i Vas sin.Mji roditelji su takodje razvedeni i maltene od svog pocetka zivim sa ocem.Njihov razvod me je tek u pubertetu sustigao,oceva komentarisanja majke i majcina nezainteresovanost.Nisam znao kako da se suocim sa tim.U takvim sutuacijama,neko postane agresivan,neko se povuce u sebe.Ja sam odabrao da bezim od oca i njegove rodbine,desavalo se da danima ne komuniciram ni sa kim u kuci.Ali,ono sto danas znam jeste da je to bila faza.Prolazna faza.Danas,takodje,mogu da zahvalim i ocu i babi i svima sto su ostali tu,jer je mene pubertet pustio na miru.Ne moze se objasniti sta se tacno desava,ali ono sto je cinjenica jeste to da sve prolazi vremenom.
Pozdrav
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Poštovani,
Osnovni zadatak adolescencije je odvajanje od detinjstva i od roditelja, baba, dede i ostalih odrslih. Da bi u tome uspeo adolescent mora srušiti strai svet. Ako ukućani to ne shvataju i ako se plaše da naprave pokret povlačenja od adolescenta ka sebi i svojim životima, adolescent pojačava otpor. Razgovori nisu od pomoći, štaviše, uglavnom predstvljau poruku koja ide protiv razvoja, poruku da se stvari trebaju vratiti na stro, što je upravo ono protiv čega se adolescent, manje ili više nesveno, mora boriti. Tek kada oseti da je supeo da vas i vaše roditelje dogurne dovoljno daleko da ste se prestali mešati u njegov život i tak nakon što prođe dovoljno vremena tako da se oseti sigurnim, on će se početi polako vrećeti vama kao svojoj porodici. Učinili ste za njega ono što je bilo u vašoj moći. Sada je na njemu da se dalje bori za svoj život kako zna i ume. Razmislite o tome da mu sugerišete da upiše fakultet u drugom gradu ako želi studirati ili da se zaposli i odseli od vas, ako ne želi studirati. To bi gotovo sigurno popravilo odnose.
S poštovanjem,
Nikola
ovo je vise nego strasno,s obyirom da imam slican problem