Kristina asked 3 years ago Dobar dan, Problem mog deteta datira još iz vrtića, naime vaspitačice su ga stalno grdile, uvek je on za nešto kriv i tražile su da ga vodimo kod psihologa. Na njihovo insistiranje smo ga odveli u Tiršovu gde smo bili par puta idoktor je ustanovio da je on dete koje je i zdravo, samo da vežbamo koncentraciju. To smo i radili, ali je u vrtiču bilo sve gore i gore, deca su ga izopštavala iz igre, a on je sve češće pravio probleme.Došla je škola i imisilili smo da će se on promeniti kada bude promenio okruženje, upoznao nove drugare..ali opet isto. Pravi probleme, svađa se sa drugarima, neće da uči, učiteljica nas malo malo zove, počeo je i da laže.Opet smo ga vodili kod psihologa par puta gde je radio testove i pričao sa doktorkom. Pridržavali smo se njenih saveta, smiri se dan dva i opet nastavi po starom. Ima stariju sestru(15 g) koju konstantno gnjavi i udara. Kada mu nešto nije po volji ode u svoju sobu i jako zalupi vratima, plače, histeriše. Po 10 puta moramo da mu kažemo za neku stvar i kao da iz inata trenira naše strpljenje. Uništava sve što mu se kupi i uzima i naše stvari i namerno pokida ili uništi.Upisali smo ga na aritmetiku misleći da če mu pomoći da se bolje koncentriše, upravo mi je učiteljica javila da više ne može da ide na časove jer ometa drugu decu i nastavlja se sa učiteljicom. Očajna sam, toliko se trudimo da sve dovedemo u normalu, sve je gore i gore. Imamo normalan odnos u porodici, samo sa njim uvek i gde god da smo problem.Nema drugove u školi a i učiteljica ga baš ne voli. Pomagajte… Srdačan pozdrav Kristina
Ivan Blond Staff answered 3 years ago Poštovana,
Čitajući vaš tekst pre svega prepoznajem vašu brigu, trud, zainteresovanost ali i očaj…A iza svega toga ljubav.
Drago mi je da vidim da priznajete problem i tragate za rešenjem. Roditeljstvo i problemi sa decom nekad umeju da budu kompleksni i treba ih sagledati sa više strana. Kakav je naš vaspitni stil, kakva je emocionalna klima u porodici, kakvo je vreme i da li ima dovoljno zajedničkog vremena, da li prepoznajemo potrebe deteta i umemo li da ih kanališemo…
Kada smo jako zaokupirani problemom deteta, nije loše zapitati se kakav je kvalitet vremena koji provodite sa njim nevezano za problem? Imate li zajedničko vreme u igri, druženju, razgovoru?
Kada se dete suočava sa određenim izazovima jako je važno da se podrže i njegove druge strane i kvaliteti. Da taj problemski deo ne postane nekako jedini kojem posvećujemo pažnju. I na taj način možda postane način na koje dete nauči da će biti viđeno.
Svako od nas ima potrebu da bude viđen. Ta potreba je tako važna da ćemo nekada (ako nismo dovoljno) pokušati da budemo viđeni na sve načine, čak i one koji nisu dobri. Razumljivo je da u današnjem društvu možda nije lako organizovati vreme za sve, ali je isto tako važno probati i dati koliko je moguće.
Zato bih vam savetovao da nađete neke aktivnosti i zajedničko vreme kroz koje bi on mogao da bude adekvatan i zadovoljan. Da dobije poruku da je u nečemu uspešan, kvalitetan…Ne samo problematičan…
Takođe se postavlja pitanje granica. Da li ste definisali jasne granice, pravila i da li ih se držite iako će na prvu možda biti otpora? Šta sme, šta ne sme i pod kojim uslovima?
Na primer: možeš tablet i igricu ali kada uradiš domaći…Pri tome ne postavljati granice samo iz svoje glave već i iz uviđanja njegovih mogućnosti i mere (pogotovo što sponjete problem sa koncentracijom).
Važno je da svako od nas, pogotovo kad smo mali, nauči da toleriše zdravu frustraciju. Kako detetu dati više onoga što mu zapravo treba, ali ne davati preko granice? Jer svako od nas mora naučiti da ne možemo uvek dobiti sve što hoćemo, ali možemo da se ljutimo…I to je uredu…
Spominjete sporadične odlaske kod psihologa. Pa se pitam da li je to sporadično vidjađnje dovoljno ili bi vam bio potreban određeni kontinuirani rad? Na primer jednom nedeljno.
Kada dobijemo savet od psihologa ili stručnjaka, važno je da uvidimo da to nije nešto što ćemo uraditi jednom i što će zauvek rešiti sve probleme. Već da shvatimo i prihvatamo da je rad na tome proces. Da će biti uspona i padova. Da ćemo morati ponovo i ponovo da se vratimo na savete i da ih sprovodimo kontinuirano.
Jer na neki način posao dece i jeste da ispipavaju i probijaju granice. A posao roditelja je da se iznova bave granicama. To je često kontinuirani proces.
Čini mi se da aritmetika nije dobra ideja u njegovom slučaju. Ja bih vam savetovao da razmotrite upisivanje na neki sport. Posebno danas je važno decu fizički angažovati tako da su ona u stanju da na zdrav način kanališu svoju prirodnu agresiju i višak energije koji se skuplja zbog sadašnjeg načina života.
Sport bi bilo dobro da bude kontaktni i ne u nekoj sredini gde je pritisak i usmerenost na rezultat prevelik. Tu bi možda bilo značajno i obaviti razgovor sa trenerom i objasniti mu da je upisivanje na treninge i od terapijskog uticaja.
Kada se suočavate sa problemima u roditeljstvu važno je zapamtiti da to ne znači da niste dobri roditelji. Već da je ovo prilika obostrani rast i razvoj.
S poštovanjem,
Ivan Blond.