asked 9 years ago
Ja imam veliki problem sa smejanjem. Ja sam jedna od onih koji se retko kad smeju. Kada se desi neka smesna situacija svi oko mene (u skoli ) krenu da se smeju. meni je tada jako tesko da se smejem na silu. Mislim da ljudi primete kada se smejem na silu, ali ako se ne budem smejala ljudi ce me shvatiti kao antipaticnu i verovatno me nece smatrati kao pozeljnog prijatelja sa kim bi se rado druzili.Inace, godinama unatrag se nisam druzila sa dovoljno njih, iako sam silno to zelela.i sada kada sam u drugoj skoli pravim istu gresku.Mislim da nikada necu imati prijatelje, jer se dosta razlikujem od nih i ne mogu da se uklopim ama bas ni sa kim. volela bih da ne ostane na tome, a mozda se situacija promeni ukoliko vi imate neko resenje.
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Zdravo,
lepo si opisala svoju temu i veoma poetično si je nazvala: Problem sa smejanjem. Čitajući tvoje pismo doživela sam kao da slušam jednu mladu, inteligentnu i senzibilnu osobu, koja bi želela da pripada svojoj grupi, generaciji, društvu, ali je istovremeno i svesna da je ona osoba za sebe, drugačija i posebna i da bi želela da te dve stvari pomiri.
Inspirisana tvojim pismom razmišljam kako svaki svestan čovek ceo svoj život traži meru između svoje potrebe da negde pripada i da se oseća sigurno, sa jedne strane, a sa druge, da sačuva svoju autentičnost, svoju istinu i slobodu. Da stvar bude složenija, nisu ni sva pripadanja ista: neka pripadanja traže da se odreknemo sebe, da se poništimo kao individue, recimo, kada smo u vojsci, ili traže da ne pokažemo koliko smo pametni, talentovani ili prosto drugačiji, da se neko ne uznemiri, pa krene da nas “proziva” u društvu kako bi se osetio manje ugroženim, kao što je ponekad slučaj među vršnjacima u školi. To zna biti bolno. Možda se i ti smeješ kad ti nije do smeha da bi pripadala, jer je teško ne pripadati. Ali kao što si rekla, to je sve na silu.
Međutim, postoje i takva pripadanja koja nas podstiču da budemo ono što jesmo, da se slobodno razvijamo, koja nas podržavaju, prepoznaju i neguju naše biće i slobodu, kao što su bliska prijateljstva, ljubav, dobar učitelj u školi, ili trener u nekom sportu ili hobiju, neka oblast znanja i obrazovanja, ili naši baka i deda koji su nas voleli i brinuli o nama u detinjstvu. Ova pripadanja su hranljiva, podržavaju naše postojanje, naše razvijanje, našu sposobnost za ljubav i bliskost. Da bismo bili bliski sa nekim, moramo biti ono što stvarno jesmo, i druga osoba treba da nas ugleda, kao i mi nju. Inače tu nema nade za kontakt, ni pripadanje, ni bliskost. Nema ni nas samih. Samo sedimo jedni pored drugih kao da smo zajedno, a u našoj duši prazno je i hladno. Čini mi se da sam u tvom pismu prepoznala ovakvo iskustvo. Dobra stvar je što većinu pripadanja, a posebno sva prijateljstva, MI BIRAMO I GRADIMO. Ponekad je deo tog puta samoća,koja je mnogo plodnija i iskrenija od izveštačenih “pripadanja”.
Kako ti zvuči ako kažem da je Ok ne biti kao drugi, i da je Ok da se ne dopadneš svima? Kako ti se to čini? Možeš to reći i naglas:” Ja sam Ok i ako se ne dopadnem svima. Nekima ću se dopasti baš ovakva. ” Kako se osećaš kad to izgovoriš? Zvuči li to kao istina?
Ako se ne svidiš svima, to ne smanjuje tvoju vrednost. S druge strane, ako si verna sebi, mnogi će te primetiti i poštovati baš zato što te vide da si svoja i da vrednuješ svoj integritet. A što se tiče “Problema sa smejanjem”, podelila bih sa tobom svoje duboko uverenje da je smeh jedna veoma važna i lična stvar i da je slika trenutka radosti u našoj duši. Zato je tvoj iskreni i spontani osmeh vredan. Nema veze koliko je redak. Što se tvoje želje za druženjem tiče, pozvala bih te da obratiš pažnju na ljude u tvojoj okolini ili školi koji nisu oni koji se povode za većinom, nego rade ono što je po njihovoj meri. Možda su oni malo po strani, pa se ne uoče na prvi pogled, ali pokušaj da ih malo bolje upoznaš, možda se iznenadiš. I možda se baš sa njima nasmeješ nečemu što te bude dirnulo na tvoj način, od srca.
Pozdrav,
Nevena