asked 9 years ago
Imam cerku koja je sesti razred. Oduvek je bila sva usporena: u jelu, oblacenju, budjenju, spremanju knjiga (kada je krenula u skolu)… Sada imamo vec veliki problem koji nikako ne mogu da resim. Koncentracija joj je ravna nuli, jako lose pamti i brzo zaboravlja nauceno.Jasno Vam je da ima probleme u skoli. Ona cele dane provodi uceci istoriju, geografiju i biologiju i tu nije losa – uglavnom cetvorke i poneka trojcica. Ali jedan veliki problem je sto ona dane i dane provodi non stop u ucenju. Naravno, to ucenje cesto nije produktivno, jer ona uci par minuta i onda odluta, zamisli se i tako ceo dan uci i na kraju ne nauci mnogo. Probala sam da joj objasnim da ce joj sve biti lakse ako neko vreme skoncentrisano uci pa onda pravi pauzu da se odmori. Cak sam ju od otprilike drugog do cetvrtog razreda vodila kod psihologa, ali ona joj je radila neki test i tvrdi da nema problema sa koncentracijom.Jedino sto smo postigli u tom periodu je da ne odbija da uci i odradjuje skolske obaveze. Zbog istorije, geografije i biologije (koje imaju dva puta nedeljno) ona apsolutno zapostavlja druge predmete – srpski, matematiku, engleski… Cesto se desava da ode na kontrolni sa stavom “spremna sam, dobro cu uraditi” i donese dvojku. Znaci, kod kuce nauci a ode na kontrolni i izgresi. Pitala sam je i da li mozda ima preveliku tremu, odgovor je “ne”. Posle kontrolnog (na sta sam ja posebno alergicna) kaze:”jao, kako sam glupa, to je trebalo da uradim ovako – to znam.” Kako je moguce da djak konstantno gresi na stvarima koje zna!!! Ocajna sam. Sta mogu da ocekujem kad dodje vreme za prijemni u srednju skolu?!?! Pored odgovora, molim Vas za kontakt telefon nekoga ko bi nam mogao pomoci. Unapred hvala
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Poštovana,
Kao prvo moguće je da prirodi vašeg deteta jednosvcne ne odgovara inetelktuali rad i/ili ona vrsta intelektualnog rada koji se traži u našim školama. Moguće je da dete već pruža ono što je u skladu sa njegovim kapacitetima, nivoom motivisanosti, interesovanjima.
Možda je važno da tražite način da se senzibilišete za tempo napredovanja vašeg deteta i da radite na prihvatanju njegove posebnosti i otrkivanju i razvoju njegovih specifičnih talanata. Možda je važno da razmišljate o promeni svojih prioriteta i ravijate one sposbnosti svoga detea kojima je ono sklono. Senzibilizacija za deteove kapacitete, trud i reziltate povećava deteovo samopouzdanje, koje je često važan faktor u ovakvim situacijama. Dete se nezainteresovanošću i “lenjošću” ponekad brani od doživalja vlatite neadekvatnosti kojem je, kada nije najbolji đak često i mnogo izloženo. Takođe mi četpo nismo zadovoljno dobrim ili vrlo dobim uspehom, kao da su te reči za nas izgubila svko značenje i da je semo vrlo dobro ili odlično za nas dovoljno dobro. Važno je da radite na svojim strahovanjma, razočarenjima, očekivanjima, suočavanjem sa relnošću, kreativnošću.
Najzad jedno dete je prvenstveno mnogo više nego đak, ono je upravo dete i najviše za sebe i svoj razvoj dobija kada se igra pa se i svako kvaliteno učenje upravo mora odvijati korz igru, što je koncept za kojim naše obrazovni sistem zaostaje svetlosnim godinama. Date je takođe drug, rođak, član menogih nefromalnih grupa u kojima se takođe manivestuje i ostvaruje. Dakle važno je da gledate u kapacitete svog deteta, a ne samo u nedostke.
Drugo, možda ne bi bilo loše da se sa deteom izvedu defektološka tesitranja na disleksiju, disgrafiju i poremećaj pažnje, ali kod osoba koje su struče za ovu vrstu problema. U tom slučaju defektološka podrška bi možda mogla biti od pomoći. To nije svera kojom se ja neposredno bavim pa bih se uzdržao od preporučivanja, jer nemam uvid u kvalitet rada kolega koje se bave ovom problematikom.
Od velike pomoći kod “različite” dece su takođe i sekcije i radionice u kojima bi dete radilo kroz igru. Likovne, glumačke, pevačke, istraživačke, pslesačne, sportske.., a među njima treba odabrati one koje noisu usmerene na rezultat već na provođenje prijatnog vremena u daru kroz igru. To su obično mesta na kojima deca, čak i odlična, raviju mnogo više do svojih sposbnosti nego u školama gde se od njih uglavnom treži da bubaju stvari koje su za živoz manje-više beskorisne.
Mnogo je načina da dete razvija sposbnosti koje su mu potrebne za život a to se ponajmanje događa u školi i školovanju, koje naše društvo i možda naša civilizacija, po mom mišljenu dramatično precenjuju, kao i samo činjeničko i inetelektualno znaje.
Od velike pomoći svakako bi moglo biti kada bi ste na psihoterapiju išli i sami, jer će vam u ovim iskušanjima trebati podrška i kako bi radili na osećanjima i osećajima nemoći, neadekvatnosti, očaja, straha. Često je rad roditelja na sebi, a ne tolko rad sa deteom ona formula koja daje dobre rezultate.
S poštovanjem,
Nikola