Carna asked 5 years ago Kojim metodama poboljsati komunikaciju u vezi. I ja i momak pretezno samo zatvoreniji ne razgovaramo o nama. Ja imam strah od gubitka njega. Poprilicno smo se udaljili iako je tek 5 mjeseci veze. Na koji nacin se pribliziti, kako da govoriomo o emocijama i komunikaciji, kako da ga natjeram, njega ili sebe, da bude vise osjecajniji komunikativniji/a.
Nikola Krstić Staff answered 5 years ago Poštovana,
Postavili ste pitanje od milion dolara. Čitava psihoterapija može se sažeti u nastojanje da se uspostvi i održava istinska komunikacija (razmena). Više od deset godina učim se toj vaštiji a protor za napredovanje još uvek je beskrajan.
No evo šta meni prvo pada na pamet: Prvo što mislim da je važno je da se uspostave mali rituali razgovora. Bez televizora, bez telefona, baz komjutera, vreme za nas, jednom u tri dana, jednom u nedelju dana, nas dvoje desimo jedno naspram dugog i tu smo da bi pokušali da izgovorimo sebe i da čujemo drugog. Držim da nam danas fali taj ritual i da o važnim stvarima govorimo uzgrede.
Držim da je najpre važno negovati komunikaciju sa sobom (komunikaciju u sebi). Artikulacija naših doživalja i potreba je pola posla. Zatim bi bilo znajačno da odvojimo ono što želimo komuniicrati sa drugim, od onoga što želimo zadržati za sebe. U vezi bi ideal bio da se sve komunicira, ali nisam siguran da za to postoji stvarna potreba. Ajmo reći da je važno komunicirati ono što nam je važno. Zatim je potrebno tragati za načinom da se nešto kaže, a da ne zvuči kao napad ili optužba. U koliko smo u arikulaciji svojih doživaljaja prepoznali svoj deo odgovornosti i svoju “patologiju”, i ukolko smo spremni da i to podelimo, dobre su šanse da se patner neće osećati prozvanim.
Zatim bi moglo biti važno da ne budemo preopširni, ali da ipak budemo jasni i da cilj naše komunikacije ne bude da se neko menja, već da izrazimo sebe, ono što nas muči ili brine. Dakle komunikacija najbolje uspeva kada je svrha samoj sebi, kada nema spoljašnji cilj.
Zatim bi moglo biti važno da pravimo prostor, kako ne bi zatpali patnera. Najbolje je ići stvar po stvar i kao što sam rekao ne biti kratak. Iza svake stavke, potrebno nam je da pozovemo drugog da nam kaže svoje misli, utiske osećanja. Zatim nastojimo da osvestimo svoju reakciju i tražimo načina da je saopštimo, ako nam je važna i ako nismo preplaveljni.
Najzad bi moglo biti važno da sa patnerom delimo zadovoljhavo, ako komunikacija makar malo uspeva. Ovaj vid podrške i nagrade mogao bi biti podstreh da se razgovor nastave.
Srdačno,
Nikola