Postovani,
Prije dvije godine supruga mi je poginula u saobracajnom nesreci i ostao sam sam sa djevojcicom koja sada ima 15 godina. Ona je dobro dijete, pristojna, vaspitana, pametna, cak bi se usudio reci i dobar covjek, ali mi se cini jako otudjena od mene. Dok je supruga bila ziva ja sam bio taj koji je bio zaduzen za disciplinovanje. Nije to bila neka podjela ali supruga je bila previse brizna i popustljiva pa sam morao reagovati kad je trebalo. Napominjem da nisam nikad tukao dijete, ali znao sam povisiti glas i rijetko uvesti neku zabranu. Ponekad je bilo dovoljno da je pogledam i da zna da je pretjerala. Tada mi je to njeno ponasenje bilo prihvatljivo i mislio sam da je to autoritet. Medjutim, sada imam utisak da me se cerka plasi a to nikako ne zelim. Nikad mi se ne suprostavlja, nikad se ne bori za svoje stavove. Ono sto brine je to sto je takva samo u odnosu sa mnom, znaci nije joj takva priroda. Nedavno sam je zatekao u zucnoj raspravi sa djedom, cim sam usao, iako to nisam trazio od nje, izvinila se. On je bio prilicno iznenadjen izvinjenjem tako da sam shvatio da je to uradila samo zato sto sam bio prisutan. Prije neko vece pitala je da izadje. Bilo je oko 8 uvece ja sam rekao da mora biti kuci do 10 rekla je vazi i otisla u sobu. Kad sam nakon nekog vremena usao u njenu sobu lezala je i buljila u plafon. Na pitanje zasto nije izasla odgovorila je da joj je bilo malo vremena do 10 i da je zato odlucila da ne izlazi, a nije mi rekla da joj je malo vremena jer sam ja taj koji postavlja pravila. Svako ogranicenje prihvata cutke i to je ono sto me brine. Pokusavam da isprovociram neku reakciju koja je svojstvena djeci u tim godina ali neuspjesno. Sve bih dao da bar jednom lupi vratima, kaze da me mrzi ili neispostuje dogovor. Pokusavam da joj se priblizim, mislim da sam njezan, pozrtvovan i dobar otac ali osjecam taj otpor kod nje. Pokusao sam da razgovaram ali dobijam odgovor ’’sto pravis problem gdje ga nema, sve je ok’’. Da li ja zaista pravim problem ili imam problem?
Hvala i pozdrav!