asked 11 years ago Imam 35 godina. Nedavno sam izasla iz ozbiljne veze. Pricali smo o braku, deci…Imali smo problem koji je bio do njega. Resavanje odnosa u njegovoj porodici. Mnogo smo razgovarali o tome i ja sam ga razumela,dala mu podrsku. Posto nista nije preduzimao da problem resi,a realno je rasiv, jedno vece sam malo ostrije odreagovala na tu temu. To nije bilo nista strasno, nikoga iz porodice nisam povredila, samo sam malo njega okrivila jer nista ne preduzima da resi problem. Nakon toga, poslao mi je sms poruku da je gotovo sve i na fejsbuku promenio status slobodan i izbrisao me iz liste prijatelja. Covek od 38godina. Ne zeli da razgovaramo o svemu.Kaze da je kraj i da nema popravke, bez objasnjenja. 7dana pre toga smo pricali o braku. Ne mogu da se sredim.Mnogo sam se dala toj vezi. Videla decu sa njim,pricali o tome.Imali dogovor. On je svestan svog problema koji je resiv,ali on jednostavno nije hteo da se pokrene,a pricao je da zeli brak. Ubija me pomisao da me vreme pregazilo,gubim samopouzdanje, prosto ne mogu da se sredim.Ne mogu da spavam… ne mogu da prihvatim da se sve odjednom tako desilo i konstantno preispitujem sebe zasto. Trazim krivca u sebi,mada sem te situacije gde sam rekla sta mislim sa izuzetno odabranim recima, nista drugo lose nisam uradila(ne mislim ni da je ovo lose).Ranije je pricao da jedino sta mu smeta kod mene je to sto sam isuvise iskrena i sto moram da kazem sve sta mislim i sta mi smeta(iako to radim na vrlo fin nacin). Sada kaze da je presekao sve, da nema o cemu da razgovara samnom, bez objasnjenja. Pisala sam kako se osecam,ali odgovor nisam dobila.Kako da prihvatim to bez objasnjenja?
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Poštovana,
Tema kraja intimne veze povezana je sa temom žalovanja. Nešto u nama opire se da prihvati da će se sve završiti. Pokušavamo da popravimo stvar, nadamo se, bolujemo, ljutimo se, opet se nadamo, opet bolujemo, opet se ljutimo i tako u krug. Sve su ovo normalna stanja faze žalovanja i separacije. Potrebno nam je vremena da oplačemo svoje nade, svoje snove, svoje planove i projekte. Potrebno nam je vremena da se u sebi rastajemo da odbolujemo, da prihvatimo. To je proces koji obično traje od nekoliko nedelja do nekoliko meseci.
Nažalost nema lakog i bezbolnog načina da se ovo stanje prevaziđe. Potrebno je vreme. Ono što možemo da učinimo da nam bude lakše to je da što više zaposlimo sebe, da radimo bilo šta, makar i na silu i da se trudimo da što manje budemo sami. Razgovori sa prijateljima i zajedničke aktivnosti nekako nas drže da ne potonemo. Svoju bol takođe možemo da izlijemo kroz neku umetnost ili religiju ako smo religiozni. Stvaralački čin obično čini da se osećamo bolje. Religiozni zanos vodi nas na mesto na kome vlada univerzalna ljubav, gde su svi zajedno, izmireni i zauvek. Kada verujemo i osećamo da takvo mesto postoji negde u nama ili u misteriji univerzuma, ta vera i to nadahnuće čine da se nakratko osećamo lakše. U tom smislu možemo kreirati i svoje rituale opraštanja i slvaljenja onoga što je bilo lepo i zahvalnosti što smo deo puta po zemlji bili važni jedno drugom. Podrazumeva se da je ovo nešto za što ponekad dugo nismo spremni, te tako na to ne treba sebe siliti dok nekako ne počne samo da se rađa iz našeg srca.
Podršku svakako možemo naći i u psihoterapiji. Psihoterapija čini da uz sebe imao saveznika, lice koje brine o nama, i tu je sa nama, drži naš bol i nas u bolu. Psihoterapija nam takođe može pomoći da shvatimo otkud da se smo se našli na mestu na kome smo i da li postoje nesvesni mehanizmi i dinamike koji čine da nam se neka vrsta iskustva ponavlja i koja nesvesna dinamika je učinila da smo odabrali baš partnera sa nekom određenom vrstom problema. Naj taj način sve može dobiti novi smisao i može se preobraziti u materijal za naš dalji rast i razvoj.
S poštovanjem, Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Hvala Nikola. Prezadovoljna sam Vasim odgovorom. Vec sam na dobrom putu, veliki sam duhovnik,mada sam malo taj svoj zivot zapostavila-u poslednje vreme,na zalost taj muskarac je bio prioritet,kao i potreba da zapocnem porodican zivot i imam decu. Umetnost je uvek tu,volim da citam i upravo imam odlicnu literaturu. Tesko je i dalje. Mislila sam da nije normalno da u ovim godinama nisam u stanju da ovakve situacije prebrodim laganije. Sto je najgore, sto sam starija i imam vecu potrebu da nadjem osobu sa kojom mogu graditi ozbiljnu pricu, sve teze podnosim kraj veze jer se sa tim rusi i nada i smisao naseg postojanja,tj.cilj da tezimo ka porodicnom zivotu.
Pozdrav!