Poštovana,

veliko je blago u životu imati oca punog ljubavi, pažnje i razumevanja. Čitajući Vaše reči osećam koliko je nežna Vaša ljubav i velika vaša zahvalnost njemu kao roditelju. Vi ste kao očigledno brižna ćerka verovatno do sada učinili i činite sve što se od praktičnih stvari za njega moglo učiniti: pomoć, nega, ljubav, prisustvo.

Iz vašeg pisma međutim vidim i vašu vezanost za njega.
Verujem da je kod Vas istorijat njegovih duševnih i telesnih poteškoća razvio jednu naročitu i preranu odgovornost još dok ste bili dete. Verovatno ste ubrzano odrasli u prisustvu takvih problema, i preuzeli na sebe zaštitničku i pomagačku ulogu u odnosu na Vašeg oca, i svoju energiju fokusirali na bavljenje time, umesto da živite svoj dečiji život, što ne pripada detetu. Vi kao da ste stali na mesto očeve majke, i brinete za oca sa emocijama kao da Vam je dete. Plemenito je brinuti o nemoćnom članu porodice. Ali je važno znati da adekvatna pomoć ima svoju meru – to je činiti ono što je moguće, bez oštećenja po sebe i ostatak porodičnog sistema.

Kako Vam se čini moj utisak da, duboko u sebi, verujete da će ocu biti lakše ako sednete uz njega u njegovu depresiju i uznemirenost i da verujete da ćete mu tako pomoći? Ako otkrijete ovo uverenje, razmislite od kada ga imate? Ponekada mi osećamo duboku lojalnost i ljubav i želimo da sledimo svoje roditelje i da ih pratimo, i u bolest pa čak i u smrt. Na taj način dete veruje da može da promeni realnost kako bi obezbedilo prisustvo i sreću roditelja. Dete misli da sve dok gleda u roditelja sačuvaće ga od realnosti.

S obzirom da imate svoju porodicu i divnog muža, da ste očigledno u najboljim godinama, da ste zdravi, a da ste sebi oduzeli životnu snagu i povukli se u neko stanje pasivnosti i neživota, čini mi se da ste Vi još kao dete negde nesvesno ODLUČILI da stanete uz svog oca tamo gde on stoji, imajući magijsko verovanje, da mu time pomažete. Da li verujete da,ako biste živeli srećno, to bi ispalo kao ste ga ostavili samog u nesreći, i osećali biste krivicu? Na ovaj način mu ne pomažete. To niste mogli da znate kao dete, pa je vaš pokušaj da ga spasite i štitite bio jedina moguća odbrana od vašeg detinjeg velikog straha da ga ne izgubite. Međutim, sada je vreme da uvidite šta zapravo radite, i kako ne koristite svoju energiju za svoj život.

Pozivam Vas da razmislite da li želite da se vratite životu. To ne znači da treba da prestanete da brinete o ocu. Ali morate stalno da imate na umu da UZROK izazova i poteškoća u životu Vašeg oca NISTE VI, pa tako Vi ne možete biti ni njihovo rešenje ma šta učinili i koliko se, da biste bili bliže ocu, nesvesno unesrećili. Vi niste odgovorni za njegovu sudbinu. Razmislite da li bi on želeo da ga pratite tamo kuda on ide, da li je to ono što on želi za Vas? Ili bi Vam poželeo svoj život u kom ćete biti prisutni i uključeni.

Evo šta biste možda mogli da učinite za sebe a samim tim i za njega. Vratite mu ljubav, pažnju i razumevanje koje je uložio u Vaš razvoj i Vaš odgoj tako što ćete ŽIVETI ŽIVOT KOJI VAM JE DAO, VAŠ ŽIVOT, a ne njegov. Pun život ne znači da ste stalno euforični i poletni, nego znači da ste svesni svih elemenata koji čine Vaš svet, i svoje odgovornosti za količinu energije koju ulažete u sve vaše važne uloge – odrasle žene, supruge, majke, ćerke, prijateljice, komšinice, kreativne i duhovne osobe.

Astma je vrlo često separacioni simptom, odnosno javlja se kad naše biće ima pokret da se odvoji od simbioze – neadekvatnog, prejakog psihološkog zajedništva sa drugim, a mi tog glasnika ne slušamo pa se grčevito držimo drugog plašeći se nepoznate budućnosti u kojoj ćemo učiti da se oslonimo na sebe ili doživeti bol odvajanja. Sva odvajanja i uopšte sve promene su bolne, ali gušenje u nezdravom zajedništvu je pogubno za dušu i veoma opasno za zdravlje. Iako sa velikim oprezom telesnim bolestima pridajem psihološke uzroke, mogu iz ličnog iskustva da kažem da je jedan aspekt astme vrlo verovatno poruka Vašeg tela Vama: GUŠIM SE, OVAKO NE IDE! Čujte šta Vam kaže telo, i uvažite to na vreme.

Tuga i bol su adekvatne emocije kada se suočavamo sa gubicima. Tugovanje je prirodan proces u kojem se pripremamo za gubitak, doživljamo ga, i preboljevamo ga. Vaša tuga vas polako priprema za opraštanje sa dečijim snom da će roditelj da bude tu zauvek, da smo dovoljno moćni da zaustavimo prirodne tokove života i smrti samo ako dovoljno jako držimo. Ali nismo.

Vaš je zadatak da uvidite da vas poistovećivanje sa očevim scenarijom odvodi od vaše porodice. Vi ste potrebni svojoj porodici. Ne morate da budete savršeni. Deci je potrebna realna majka, ona koja je ponekad tužna, ponekad srećna, slaba i jaka, raspoložena i neraspoložena.

Pogledajte oko sebe. Vratite deo pažnje u obične dnevne stvari. Postanite svesni gde ste, s kim ste, šta vidite, šta čujete, šta miriše, kakvi su ukusi. Gledajte duže u supruga, u decu, razmenite nežnosti, prošetajte u prirodu, pogledajte u neku lepu stvar kojom ste ukrasili dom. Kad bude tužan trenutak, odtugujte ga, pa se vratite. Postanite svesni je vaša DUŽNOST u odnosu na oca, i u odnosu na život koji Vam je dao, DA ŽIVITE i dok boli, ali da dozvolite sebi i trenutke radosti. Vi imate dovoljno ljubavi da je rasporedite i na oca, i na druge važne osobe u vašem životu. Ostavite malo i za samu sebe. Radite na toj ravnoteži.

U ovom razvojnom zadatku može mnogo da vam pomogne podrška psihoterapeuta, ali čak i podrška i prisustvo dragih osoba, prijatelja, možda i duhovnika, razgovor, osmišljavanje kreativnih trenutaka sa decom, romantičnih trenutaka sa suprugom, duhovna praksa u kojoj se najbolje osećate (npr. molitva, čitanje, meditacija) i dodajte i neko vaše malo uživanje. Sreća ne samo da se pravi, ona mora i se UČI I VEŽBA, i čak na nju moramo i da se NAVIKAVAMO. I još nešto, teški trenuci i teški periodi su OK. Ne morate vi stalno da osećate sreću ni polet; dovoljno je da ih sebi ne zabranite.

Srdačno,
Nevena