asked 8 years ago Pozz imam problem,povucena sam osoba i ne volim mnogo da komuniciram,sa drugim osobama(Drugovima-aricama…)Primetila sam i da imam nekad promena u ponasanju,nekad sam vesela smejem se nekad i (bez razloga) i zabavljam,a nekad ne mogu nikog da gledam i nista me ne moze zainteresovati da nesto ucinim ili uradim,pa cak mi se desava da sam tad bezosecajna i da mislim o nekim nebitnim stvarima kao da su najbitnije na svetu,pritom zanemarujuci neke mnogo bitnije stvari sto u tom trenutku kroz mi se cine nebitnim.U nekim trenutcima sam skroz odsutna,kao da ja nisam ja nego neka druga osoba.Molila bih za neki savet jer mi to sve vise smeta i ne znam kako da se izborim sa tim.
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Poštovana,
Niko ne funkcioniše savršeno, da li je to ljudska kletva ili pak dar koji nam pomaže da polako učimo o sebi, to je kompleksno pitanje.
Medjutim, o vašem životu i o vama ja ne znam ništa osim simptoma. Iza simptoma se uvek kriju ti “problemi” koji ih prouzrokuju, a oni pak mogu nastati iz života kojim živimo, procesima koji nam se dešavaju. Naravno, vi o sebi znate mnogo više nego ja o vama, stoga vam je put samospoznaje otvoren.
Pokušajte da vidite gde ste sada u životu, kako želite da se osećate kada se “izborite” sa tim (stavio sam pod navodnike, jer je to možda prejaka reč; ljudi se nikada ne izbore sa sopstvenim demonima, samo ih prihvate kao neizostavni deo sebe). Razmislite da se možda vi zapravo ponašate u skladu sa onim i kako se osećate u tom trenutku; možda se smejete kada ste radosni, tužni kada ste istinski tužni, ne razgovarate kada vam se zapravo ne razgovara…Potrebno je da uvidimo da je sve to u redu. Naravno tu se introspekcija ne mora završiti jer možete razmisliti i o tome kako se dogodi da vam se promeni raspoloženje, da li uvidite taj prelaz, da li je u osnovi toga strah? Ukoliko jeste, od čega? Kako sebe sprečavate da se povežete sa svojim prijateljima? O čemu razmišljate kada ste odsutni, da li je to zapravo toliko nebitno koliko mislite?
Pitanja vam se mogu javljati, možete ih zapisivati i tražiti u sebi nova koja će vam postepeno osvetljavati put. Medjutim, osnova je uvek, prihvatanje onoga što jeste, jer bez prihvatanja onoga što jeste i onoga što mi jesmo u datom trenutku, napredovanja nema. Ne može nam osnova biti idealno ja u bliskoj ili daljoj budućnosti, jer njega još jednostavno nema.
Srdačno,
Ognjen Vukotić