asked 9 years ago
Poštovani,
Imam jedan problem. Bila sam u vezi od dve godine, sa dosta starijim muskarcem (20 godina). U pocetku je sve trebalo samo da bude zezanje da mi pomogne da prebolim bivsu vezu koja je trajala par godina, ali je vrlo brzo preraslo u nesto mnogo ozbiljnije prepuno emocija i strasti. Pre 10ak dana se ova veza zavrsila iz razloga sto je sve otislo predaleko, iako je nemoguce da imamo zajednicku buducnost, a meni polako kuca bioloski sat da se ostvarim kao majka i supruga, (sto on ne zeli jer vec ima troje odrasle dece, i smatra da je previse star da prolazi kroz sve to ponovo). Pa smo (sasvim opravdano) resili da se ipak razidjemo, iako je sve funkcionisalo i vise nego savrseno. Medjutim meni je toliko tesko da ne mogu da disem. Imam osecaj da cu iskociti iz koze…bukvalno mi je fizicki lose, i svakim danom mi je sve gore i gore, iako zaista radim sve sto mogu da ne mislim na njega (pretrpavam se poslom, izlazim, vozim bajs, druzim se, citam…svaki sekund dana mi je zauzet). ALi nikako da mi bude lakse…pa ni mrvicu, cak sta vise, svakim minutom mi je sve gore i gore. Kako da ga prebolim? Ili barem mi dajte neki savet kako da mi bude lakse…samo malo, tek toliko da mogu da zivim…
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Poštovana,
Jasno vidim i razumem vaš problem. Vaše pitanje je, ako dobro razumem, kako da prebolite nekoga s kim ste osećali snažne emocije i strast, ali s kim ne vidite budućnost koja bi vama donela važna ostvarenja u vašem ličnom životu, jer se vaše i partnerove potrebe i životne pozicije bitno razlikuju.
Najpre bih htela da malo bolje pogledamo u to što ste rekli da je „sve funcionisalo i više nego savršeno“. Pretpostavljam da tu mislite na vaša osećanja i vašu razmenu sa partnerom. Čujem istovremeno i da govorite o životnoj uklopivosti – da je „sve otišlo predaleko“ , da je „zajednička budućnost nemoguća“, da vam „otkucava biološki sat“ i da je njegova poruka jasna – on ima troje dece i ne bi da ponovo prolazi „kroz to“(roditeljstvo sa vama). Osećam kako ste podeljeni između velike unutrašnje vezanosti za partnera, i glasa svog razuma koji vas podseća na to da on ipak ima drugi život i da neće izići u susret vašoj potrebi da se ostvarite kao majka. Predlažem da razmislite koja bi bila cena ostanka s njim? Da li bi to održalo vaš odnos „više nego savršenim“? Ili bi se desilo nešto drugo? Čini mi se da znate odgovore na ova pitanja, i da ste veoma svesni svih aspekata situacije.
Primereno je ovom trenutku da vam je teško, to se može osetiti i po rečima kojim opisujete svoje stanje: ne možete da dišete, iskočićete iz kože. Očigledno ste, što je i logično, sada pod uticajem jakih emocija, i da ste veoma uzburkani. Za prvi trenutak kod gubitaka, kod završetaka važnih odnosa, normalno je da smo vrlo uznemireni.Ponekad se od tuge štitimo sklanjajući se u aktivnosti, što ste i vi naveli da pokušavate. Ali pre ili kasnije polako dolazi naredna faza tugovanja – suočenje sa istinom odvajanja, istinom kraja odnosa. Odgovor na vaše pitanje je da su sva odvajanja bolna, i utoliko bolnija ukoliko je više energije uloženo u odnos koji se završava. I preboleva se jedino tako što se tom bolu u nekom trenutku prepustimo, i što ga prihvatimo kao svoju trenutnu istinu. To znači: da se boluje, da se plače, da se bude tužan, očajan. U početku su emocije su vrlo snažne, to nije lako, ali nek vam podrška bude vaša svesnost o svim elementima vaše veze i vaše situacije koji se ne uklapaju u “savršeno funkcionisanje”, nego zapravo pokazuju da su emocije jedno, a realnost drugo. Sebi ćete pomoći ako se disciplinovano budete sećali razloga zbog kojih ste odabrali svoju budućnost umesto odustajanja od sebe. Da bih vas podržala u tome, pozivam vas da se setite da zaljubljenost, ljubav, posvećenost i veza nisu istovetni pojmovi. Partneri objektivno mogu biti na duže zajedno i gledati u budućnost samo ako im se bitne potrebe poklapaju, ili se bar ne sukobljavaju, tako da svako može da raste i da se razvija, i da se razmenjuje. U suprotnom, cena zajedništva da se jedan odrekne sebe. A da li mogu voleti drugog ako sam spreman sebe samog da se odreknem? Ko je onda taj što voli, ako mene nema? I onda, ima li tu zajedništva? Ko je zajedno, ako postoji samo jedan, a drugi je sebe poništio? Da li je to ljubav? Ili možda zavisnost?
Dobro bi bilo da imate podršku u nekom bliskom u ovom periodu, ali kao što ste već osetili tugovanje jeste ličan i dubok proces. Psihoterapija vam može biti od velike pomoći. Bez tugovanja nema prihvatanja, a onda nema ni prerastanja, nema oslobođenja, i vraćanja sebi svoje životne energije koja je bila uložena u odnos. Tugovanje ima kraj. Život će se nastaviti. Uz vreme i strpljenje prema svom biću, i malo podrške, postupno ćete prihvatati realnost gubitka, i vaš odnos prema ovom iskustvu će poprimiti ton preživljenog i odživljenog iskustva koje je zauvek deo vas, ali vam neće smetati da nastavite svoj život. Malo po malo ćete svoju energiju tugovanjem oslobađati i vraćati sebi, pa ćete moći postepeno da se okrenete novim iskustvima i svojoj budućnosti.Podržavamo Vas da ne gubite nadu i veru, i podsećamo vas da su krajevi neizbežni u životu, ali i da nakon svakog kraja sledi novi početak.
Pozdrav,
Nevena