asked 9 years ago
Ovako, moj glavni problem je što ne znam šta želim. Uskoro punim 25 godina, završila sam fakultet i sada sam na masteru. Međutim, ne osećam se ispunjeno, ne znam ni da li sam izabrala pravi fakultet, koji pritom i nije baš perspektivan. Sada bi trbalo da krenem da tražim posao, a ja ne znam ni šta bi me zanimalo, ni u kom pravcu da krenem. Nemam nikakav cilj koji bih volela da ostvarim.
Takođe, nemam ni na privatnom planu nešto što bi me pokretalo da idem dalje…Nekako, osećam da mi fali onaj polet, uzbuđenje, radost koje sam osećala ranije. Sada mi je sve svejedno. Bukvalno sam kao ravna linija. Ispunjavam svoje obaveze, ali ne radim ništa za svoju dušu, a što je još gore, ne znam ni šta moja duša želi. A onda kada dobijem neku ideju, smislim sto izgovora zašto to nešto ne mogu…i onda na kraju odustanem.
Da sumiram, osećam kao da ne poznajem sebe, ne znam šta volim, šta želim, ka čemu idem, nemam samopouzdanja. Volela bih da upoznam i zavolim sebe.
p.s. i dodatno se loše osećam jer ljudi imaju mnogo većih problma, da ovo verovatno zvuči smešno, ali eto tako je
p.p.s. svaka vam čast i svaka pohvala za ovo što radite!
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Poštovana,
Ponekad nam je u životu potrebno da stanemo i samo pogledamo šta smo ostavili iza sebe do tog trenutka.
Modernom čoveku velika je navika da žuri. Ova navika dodatno je potkrepljena porukama iz sredine, pa i porodice – “Samo faks da se završi, da se okači diploma, pa si čovek.”, “Samo guraj napred!”, “Odmah posle diplome, ajmo dalje, master…”; tako bez ikakvog kraja i bez ikakvog mira, mi jurimo da postignemo više i više da se usavršimo, da se pronađemo, da se ispunimo. A naša duša, ne ume ovako i ona ostaje zarobljena ispod svega čime smo je natrpali, u brojnim mogućnostima, idejama, diplomama, kursevima, putevima.
Put naše duše je mirniji i sporiji. Ona se hrani integracijom i osećajima. Te tako, da bismo osetili ono što nama zapravo pripada, moramo samo biti svesni da duša traži svoje vreme i svoj mir, da bi shvatila gde se nalazi, šta joj je potrebno i kako će načiniti sledeći korak. Te tako razmislite da li i vama sada ovaj period života pripada? Da li ste pretrčali dug put, stigavši tu gde ste sada, a da nijednom niste stali da odmorite? Ako jeste, zašto? Da li vam je žurenje poznato od ranije?
Pokušajte da date sebi potreban mir, jer ste mladi i svakako vam vreme nije slabija strana. Onda kada sebi damo za pravo da budemo bez motivacije, sami, bez ideja, bez poleta i bez uzbuđenja, tada možemo osetiti i mir, koji sve to donosi. A mir je potreban duši da se nahrani, posle napornog dela života.
Srdačno,
Ognjen Vukotić