Poštovani,
ne znam kako tačno da nazovem moj problem. Neka bude naviknutost na samoću. Od malena sam često bio sam, majka ode na posao pa mi telefonom javlja gde šta stoji, šta da jedem itd. U mlađim razredima osnovne škole sam mislio da svi žive kao ja tj. da iz kuće izlaze samo kada idu u školu. Nisam imao pojma o igralištu, treninzima, rođendanima itd. U starijim razredima se jednostavno nisam snašao. Nisam se umeo družiti, braniti kada me napadnu, svaka kritika me je paralisala. Kroz srednju sam proleteo krijući se od svih. Uopšte, od kada sam svestan sebe imam taj duboki osećaj nevrednosti, stida, nesigurnosti, nezaštićenosti.
Sada imam 27 godina i ne znam šta ću.
Sa jedne strane imam taj tračak zdravog razuma koji mi govori sledeće – Neće moći doveka majka da te izdržava, moraš izaći napolje, naći posao, biti među drugima, učestvovati u životu.
Sa druge strane je sve ostalo, moje želje, nadanja, strahovi…cela ostala unutrašnjost. Teško mi je i mučno ono što je ostalima lako, svakodnevno, normalno. Ne znam kako ću da se družim, izlazim, sedim u kafiću i pričam, komuniciram sa drugima i sve ono ostalo što je neizbežno kada se učestvuje u životu. Nije ni čudo jer sam prazan. Ceo dosadašnji život sam proveo u četiri zida. Nemam onu gomilu doživljaja i anegdota sa igrališta, rođendana, žurki, izlazaka, dočeka novih godina itd. A možete da zamislite kakvo me zezanje čeka kada se sazna da sa ovoliko godina nisam stekao ni društvo ni devojku.
Moje mišljenje je da komunikacija treba da je spontana, prirodna, nepromišljena. Da na viđanja sa drugim ljudima treba ići mirno, opušteno, bez pripreme, plana, programa, bez učenja napamet viceva, tračeva, filmova, sportskih rezultata i ostalog samo da ne bih ćutao, samo da bih imao o čemu da pričam. Ali kako ja da dođem u to stanje kada sam prazan, kada je period koji je trebao biti najispunjeniji kod mene protekao najpraznije? Ko će želeti da bude u mom društvu ako ja 99% vremena ćutim, reči iz sebe vadim kleštima, pričam nepovezano i nesigurno, panično preturam po svojoj praznini tražeći bilo šta da prekine neprijatnu tišinu, preznojavam se kada se spomenu društvo i devojke (a najveći deo razgovora je upravo o tome)?
Baš ne znam šta ću. Prošlost da vratim ne mogu, a ne znam kako protiv sebe. Ne znam čime da ispunim to u meni što je prazno a što se puni tokom detinjstva i mladosti. Ne znam kako da u mom slučaju druženje i komunikacija budu prijatni i spontani, da ne budu mučni, teški, naporni i trenirani, kako da dođem do toga da više ne želim da ih izbegavam. Potajno se nadam nekakvom dobitku na lutriji. Ne da bih bio bogat, već da mogu da nastavim da budem posmatrač života, da ne moram da se uključujem u njega. Ali šanse za to su male pa vas molim za neki savet. Verovatno ste imali slične slučajeve u vašoj praksi.