asked 9 years ago
Zdravo,
Imam 15 god. I veliki problem sa roditeljima. Previse me kontrolisu. Trenutno je raspust i nakon cetiri mjeseca ucenja zelim malo da se opustim. Dok moji vrsnjaci svako vece izlaze u grad ja ostajem kuci. Prije pola sata drugarica me je pitala zelim li da izadjem sa njom oko 18h ali nijesam mogla jer mi roditelji nijesu dozvolili. Dok su moji prijatelj Novu godinu docekali u kaficima ili kod prijatelja ja sam morala da je prespavam jer mi nijesu dozvolili da odem kod drugatice. Ovu su samo neki primjeri. Nije mi jasno uasto mi ne dozvoljavaju da izadjem uvece, tada izlazi svako iz moje generacije, cak i mladji. Razgovarala sam sa njima ali nista se nije promijenilo. Zalim se vec duze vrijeme moguce cas vec godinu dana ali se nista ne mijenka. Bojim se da nikada nrcu imati momka i to bas zbog njih, i da cu zivot provesti sama. Vjerujem da cak i kad odem da studiram u neki drugi grad da ce naci nacin da me kontrolisu. Ne zelim da pusim, pijem, da visim u kafanama do zore ili nesto slicno, samo zelim da malo zivim jer necu zauvjek biti tinejdzer.
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Zdravo!
Ne brini se, nisi sama u ovome, postoji dosta tvojih vršnjaka koji imaju podjednako (ponekad i više) stroge roditelje.
Stvar je u tome da se roditelji plaše i da žele svim svojim snagama da obezbede svoje dete od raznih štetnih uticaja. Ne možemo ih kriviti zbog toga. Medjutim, stvari se otimaju kontroli kada oni zapravo ne znaju ni jedan drugi način nego da detetu brane da radi bilo šta. To možda deluje kao najsigurnija taktika, ali je paradoksalno najrizičnija, jer sputavano dete najverovatnije u sebi samo još više želi da isproba ono što svet krije.
Ali imam jednu dobru vest. Ti si još uvek mlada, ne moraš se plašiti za to da ćeš izgubiti vreme i da nećeš više biti tinejdžer. Vremenom će pre svega u tebi rasti potreba za individualnošću, i u jednom trenutku više jednostavno nećeš želeti da ih slušaš, to je sasvim u redu i to je normalan proces. Verovatno će dolazti do prepirki, ali poenta je da njihova strogoća ne može, a ni neće trajati zauvek. A do tada polako, ponekad idi linijom manjeg otpora, a ponekad otvoreno pokaži svoje nezadovoljstvo.
Srdačno,
Ognjen Vukotić