Prvo da se zahvalim na ukazanoj prilici da ovde iznesem svoj problem, trenutno sam u nemogucnosti da se obratim psihoterapeutu uzivo, te mi ovo mnogo znaci.

Dakle, red je da pokusam da docaram svoj problem, koji je inace kompleksne prirode, ali potrudicu se da ga sto vise pojednostavim.
Nasa majka je emotivno nestabilna zena koja je pored mene rodila jos troje dece. Otac je, inace, cesto odsutan zbog posla. Svo cetvoro postepeno, sve vise razvijamo pasivni odnos prema zivotu, a tome najvise doprinosi stalno prisustvo majke uz pasivno-agresivno ponasanje, koja je doslovno predodredila svoj zivot njenoj deci, odnosno nama. Moj mladji brat mesecima ne izlazi iz stana, srednju skolu je jedva zavrsio, jer mu je manjkala licna motivacija, a sad svoje vreme, uglavnom provodi za kompom. Moja mladja sestra se posvetila ucenju toliko da je zapostavila skroz druzenje i izlaske. Cela ta situacija me plasi i ne znam sta mi je ciniti i da li mogu uopste nesto da ucinim…
Kako bih izbegla bespotrebno detaljisanje (iako je iskusenje veliko, oduprecu mu se, jer smatram da je ipak bolje ostaviti detalje za neku pricu uzivo) pitacu ono sto me najvise zanima.
Postoji li neki nacin za prebrodjenje ove krize osim distanciranja i udaljavanja od majke? Postali smo toliko zavisni jedni od drugih i neko(cini se da sam to ja) mora da stane na put tom zavisnickom, nezdravom odnosu… Kako se izboriti sa njenom podsvesnom zeljom da bi porodica trebalo da bude jedno, odnosno sa njom uopste?

Hvala mnogo unapred.
Pozdrav