asked 9 years ago
Poštovani.
Imam ćerku koja ima 13 godina ( uskoro 14) koja se ponaša katastrofa.Ja i moj muž, smo je isto vaspitavili kao i prvo dete ( koje je ako mogu reći i savršeno) Po ceo dan je na teleofnu, ignoriše nas, po ceo dan je u sobi. Jedino kad izlazi iz kuće je kada mora u školu. Kada izađe iz sobe, non stop dobacuje, svađa se i uvek je ,,nadrndana,, Kazne ne deluju na nju,a na batine ni ne pomišljam, jer ipak, nisam tip roditelja koji maltretira dete. Pokušala sam i pričom.Ali ona non stop gleda u telefon ili napolje, i osećam kao da joj u jedno uvo uđe, na drugo izađe. To je to što se tiče ponašanja kući.U školi je super, malo i previše ćutljiva. Jednom mi je pukao film i odvela sam je kod školskog psihologa, na šta me je psiholog pitao da li sam malo pukla jer je dete savršeno! Htela sam u zemlju da propadnem od stida…Posle,kada sam došla k’ sebi objasnila sam mu, na šta je on rekao da će porazgovarati sa njom.Kasnije i jestem a ona se napravila savršena ( odlično glumi) I posle toga, psiholog me je zvao i rekao da sa tim detetom je sve ,, u redu,, i da je savršeno vaspitana i nema manu. Molim vas pomozite kako da je promenim :/ Ako je to moguće?
Kao da ima neki problem, a da ne želi da kaže……
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Poštovana,
Svet u kome živimo, naši životi i naše porodice sve su, samo nisu savršeni. Retko i samo povremeno su čak i dovoljno dobri, a drama i tragika nezabilazan su deo našeg (ljudskog) postojanja.
Meni takođe u oči upada savrešnost. Porodica prirodno podrazumeva određenu količinu sukoba i nezadovoljstava, razočenja i bola, jer su potrebe i preferancije svakog od nas različite i odrastanje je težak zadatak artikulacije prirodnih nagona nesagledivih snaga. Život je kompleksan i veoma zahtevan i na ovaj ili onaj način uskraćuje nas za nešto što nam je potrebno i to do krajnjih granica izdržljivosti.
Prirodno je da u porodicama dolazi do testiranja međusobnih granica i rvanja na granicama. Deca iz nas ne izvuku samo ono najbolje, već i ono najgore a svakako dete nije samo anđeo nego i demon. “Savršene” porodice su obično one u kome različitost, direktna konfrontacija, neispoljavanje zadovoljstva i borba moći nisu dovoljno podržane. Najslabiji član tada može biti lojalan tako što i sam potiskuje veliki deo sebe, možda preuzimajući i veliki deo onoga što cela porodica potiskuje. Kako ostaje lojalan porodičnom skladu, on više ne može da identifikuje izvore svojih nezadovoljstava. Oseća problem ali ne zna šta ga muči pa sam “postaje problem”, jer sa ostalim je “sve u redu”.
Moje terapijsko isksutvo takođe pokazuje da savršeni đaci, u vrlo nezdravom školskom sistamu kao što je naš, često zapravo, ispod fasade savršenstva mnogo trpe. Sve se da veoma pogoršati na ulazu u pubertet, jer adolescencija je u biti diferencijacija i separacija, pa je to pravi trenutak da porodica raste korz osvešćivanje naličja svog savršenstva. Savetujem porodičnu ili neku drugu psihoterapiju.
S poštovanjem,
Nikola