Pomoc 2021-02-17T17:27:36+00:00
Anonymous asked 5 months ago

Postovani,imam cerku od 14.5g koja od svoje druge god pati od hronicne bolesti koja iziskuje ceste kontrole i terapiju.Ja kao majka zbog toga nisam zaposlena,posvecena sam porodici i stalno prisutna u kuci.Do sad bi svi rekli da je jaka kao stena,nosi se sa bolesti lako,druzeljubiva je,lepa,dobar djak.I nas je u porodici drzala u tom ubedjenju.Ulaskom u pubertet pocinje povlacenje u sebe,izbegava drugarice,sad ide i on line pa joj to jako odgovara.Satima je u sobi,na telefonu,molimo je da proseta,da se leti malo osunca,da nekog pozove..Proslog leta sam primetila crtice na ruci i ubedila me da se izgrebala, da bi nakon nekog vremena trazila pomoc od nas i priznala da se povredjuje jer ne moze da izdrzi emotivnu bol.Grebucka se sestarom po rukama,ramenima..to ne budu posekotine ali def ostane trag..sludjena tim,trazim psihologe,psihoterapeute..sa njima nekako u razgovoru je uzdrzana,isprica ali ne zna da definise sta je muci..prima lek za svoje hronicno oboljenje koji ima svoje nuspojave tipa promena raspolozenja ali bez njega bar za sada jos ne moze..dodatni lekovi tipa antidepresiva deluju zatrasujuce i ne bih zelela jos terapije za nju..volela bih da joj neko pomogne kroz ovaj osetljivi period(bilo je i uzdrzavanja od hrane pa je prevazisla svojom voljom taj problem)..nekada ima potrebu da drzi stvati pod kontrolom zakljucavajuci vrata.i slicno.Kao da potreba da kontrolise svakodnevne stvari stisava ansioznost zbog nemogucnosti da kontrolisemo bolest..brine me sto su se epizode grebanja ponovile nekoliko puta..sestar je iskljucivo sredstvo za to,ona tako objasnjava..sa nama je otvorena,pozove nas i kaze sve,savetujemo je da place ako je tuzna,da uvek nas potrazi,da radimo nesto sto voli zajedno..ali ipak to ne uradi..slikanje,slusanje muzike,gledanje serija..samo za kratko mogu da joj ublaze periode kad je potistena..potistena je rec kojom objasnjava svoje emocije..Kako da joj pomognemo?Brinem da ne udjemo dublje u probleme kontrolisuci je,strepimo da se osamostali i ode negde;kad treba da preuzme odgovornost da uzme sama terapiju to ne uradi cesto pa nas time vezuje i dalje za sebe..pitam se da li joj je dosta mene kao majke sveprisutne u njenom zivotu,nit je velika nit je mala.Sminka se,doteruje..pa onda sve skine i legne u krevet..kaze da u tom trenutku pomisli da je ruzna i da sve treba da skine..a prelepa je..tako iskrivljena slika o sebi mi je potpuno nejasna.Stariji brat je povucen,ne pokazuje mnogo emocije a cini mi se da njoj bas to treba-emocije od strane momaka,brata..ne nase,roditeljske.U nase je sigurna.Ali drustva nema,svi su bezveze,ovakvi,onakvi..Jedva ceka stednju skolu,tad ce sve biti drugacije,kaze.Otac joj je godinama u inostranstvu zbog posla pa sam pomisljala da i tu ima razloga.Ona tvrdi da nema.Najvise”krivim”lek koji pije ali nije iskljuceno da ne bi i bez njega bila krhka,osetljiva devojka u ulozi mnogo jake osobe,kakvom sebe zeli da prikaze.Unapred hvala na svakom savetu i ideji kako dalje.S postovanjem,Mama

)

1 Answers
Nikola Krstić Staff answered 5 months ago

Poštovana,

Adolescencija je zadatak napuštanja dečijeg selfa, dečijeg sveta i dečije lojalnosti roditeljima.

Povlačenje u sebe, čak i autodestruktivne aktivnosti kao samopovređivanje, pušenje, bežanje od škole, imaju svrhu da adolescent jače i jasnije oseti svoju zasebnost, odvojenost, različitost, jednom rečju sebe.

Takvom adolescentu više nije potreban roditelj, već odrasla osoba koja se prema nemu/njoj ponaša kao prema odrasloj osobi.

U jednom od svojih aspekata, ponašanje odraslih prema odraslima podrazumeva da s punim pravom više vodimo računa o sebi nego o drugom odraslom biću. Na primer, a nadam se da ovo neće za vas zvučati strašno, jednom adolescentu mnogo više imponuje roditelj koji je pre svega posvećen sebi i svom životu a ne njemu (čega se adolescenti gade) ili porodici na taj način da je u tome roditelj potpuno izgubio svoj život i identitet u spoljnjem svetu. Jer taj spoljni svet ono je što adolescente privlači i uzbuđuje do ludila, istovremeno ih i plašeći beskrajno. Porodicu su oni već prerasli i sada im treba vodič koji je posvećen sebi i svetu i svim iskušenjima i gresima, da tako kažem, koje taj divni, privlačni i zastrašujući svet nosi.

Drugim rečima, adolesceti su rascepljeni između želje da ostanu deo dečijeg sveta i porodice koje su prerasli, i silnog i strašnog “zova divljine”.

Taj rascep često cepa i samu porodicu i tera roditelje da se menjaju i okreću svom životu, a adolescent više i ne treba roditelja koliko druga koji će sa njim osvajati novo, nepoznato i opasno polje sveta odraslih.

Srdačno,
Nikola

)