Poštovani,

Moj brat je zavisnik od interneta. Ni sam nije svestan toga. “Problem” je sto je po ceo dan na internetu, na youtube-u slusa tedx, čita mondo, na google-u pretrazuje razne stvari, i gluposti tipa kako smo nastali, zašto smo ovde itd, šta god mu padne na pamet; apsolvent je i treći put je četvrta godina, za dve godine dao je jedan ispit. Ne uči, ne izlazi sa društvom (retko kad izađe), ne radi, ne bavi se sportom, ničim se ne bavi. Jedino šta radi je čitanje vesti na internetu. Ima devojku doduše, ali bolje da nema, nesigurna je, dozvoljava mu sve kao malom detetu samo kako bi se osetila voljenom od strane njega, to što je destruktivan nju ni da prodrma, ne, dozvoljava sve, kao detetu. Vidim po njemu da nije zaljubljen, da nije srećan, i par puta mi je i rekao to. Mama i ja želimo da bude srećan, ispunjen, znamo za njegove ambicije (doktorske studije, Australija, predivna devojka…). Roditelji su očajni. Ne znaju ni sami šta da rade. Prete da će morati da nađe posao, ali sa gimnazijom bi našao neki posao i ne bi bio zadovoljan, ne bi bio srećan. Učim pored njega kako bi i on učio, isključim internet(tad postane agresivan, manipuliše samnom, laže da neće ulaziti na net ako upalim ali naravno da uđe itd.), i tako je uspeo da položi jedan ispit. Problem je što traži da stekne znanje za jedan dan, misli da je “genije” pa da nauči ispit za par dana, a kad ne nauči onda ponavlja kako je glup. I tako u krug. Iz roka u rok. Ne znam ni sama više koji rok. Privatne časove neće. Kaže išao je i nije mu pomoglo. Nervira me kod njega što hoće sve da dobije odmah, sve treba da zna već. Ne trudi se ni oko čega. Da njemu bude lepo. Mama će uraditi, ili ja. Devojka sve dopušta i radi po njegovoj volji. Internet je tu za svo nepotrebno znanje. Nije uložio trud dve godine, ni mozak upotrebio. Samo kuka, žali se. Negativan je. Pre dve godine i do tada bio je najbolji brat, sjajan đak, ambiciozan, srećan, društven… Trudim se da se oseti korisno, pitam ga ponekad da mi pomogne oko faksa, bude zadovoljan, ali to kratko traje. Dođu njegovi ispiti, ne uči, kad ga pitamo za ispite ili kako uči on ode kod devojke, pola vremena provede kod nje. Pričamo i pričamo, porodično, u krug, i kao da na jedno uvo uđe na drugo izađe… Pokušamo da pomognemo, ja svojim primerom, roditelji razgovorom, nagradama kad diplomira, ali uzaludno, opet ode kod devojke, i nastavi po starom… Očajni smo… Ne znamo šta da radimo. Želim da bude srećan. I ne mogu da čekam da mu klikne, ko zna koliko vremena će da prođe, i proće mu mladost. Ima 24 godine.
Hvala