asked 7 years ago Imam 23 godine. Nisam sigurna odakle da pocnem. Vec 4 godine se osecam izgubljeno, usamljeno, kao da me niko ne voli. Moj svakodnevni zivot nema smisao, ne secam se kad sam poslednji put bila srecna. Mislila sam da ce to proci vremenom ali sve vise i vise mi smeta. Obnovila sam i godinu na fakultetu, tesko mi je da ucim, svaki dan osecam tugu. Ponekad mislim da bi svima bilo lakse da ne postojim. Takodje volim jednog decka vec 5 godina, ostavio me je pre 3 godine i ja ga jos nisam prebolela. Moje raspolozenje zavisi od njega, ako mi ne odgovori na poruku uhvati me nervoza i tuga i ne znam sta cu sa sobom. A znam da se nikad necemo pomiriti. Mucim i sebe i njega. Takodje imam problema u porodici. Molim vas pomozite mi. Da li mi je potrebna terapija?
Psihoterapeut Team Staff answered 7 years ago Imas ljubav i podrsku od mene da ovo preguras, iako te ne znam i ovo je anonimno zelim da se nasmesis ^-^
Psihoterapeut Team Staff answered 7 years ago POZDRAV. Poznata prica ovde pisu vise ljudi o takvim osecanjima. Usamljenost danas svakog muci. Zasto si cekala tako dugo i mucila samu sebe dali nemas nikoga u okolinosti prijatelja, drugarice sestre itd. da porazgovaras o tvojim osecanjima kao da su ovde ljudi svi sami na ovoj planeti ili nisi nikome mogla pricati o tome? Zasto ta tvoja zavrsena veza prestala, zasto te je ostavio tada zbog tvojih problema u porodici ili ? Ti znaci kao i mnogo ljudi ceznjes za ljubavi posto u porodicu ocigledno nisi imala ljubav ti je pozelis ipak si je bila nasla i izgubila ali zasto se ta ljubav nebi mogla vratiti? Dali si pokusala da ga uopste vratis? Pozdrav
Psihoterapeut Team Staff answered 7 years ago Poštovana,
Savremeni svet razvijo je nešto što zovem ideologijom sreće. U toj ideologiji podrzumeva se da je život tu da bi smo mi bili srećni, a to nažalost nema baš mnogo veze sa stvarnim životom. Jedna od našim najvećih iluzija u vezi sa tim je da je ljubav ta koja će nas učiniti srećnim, gde previđemo bol koju ljubav donosi sa sobom i žrtvu koju ljuav od nas na mnoge načine traži.
Zapravo nešto u nama ne želi da se odrekne iluzije o sreći i o usrećujućoj ljubavi, jer kada u nama ta iluzija umire, umire takođe i deo nas. Tada osećamo da nam se ne živi i nije mali broj nas koji u tom stanju umiranja provede svoje dvadesete godine.
Želja za životom, međutim ima snagu da prevlada i tada se polako počnemo oporavljati. Obično se desi da kasnije ponovo budemo sposbni da volimo ali možda manje opsesivno. Ponovo smo u stanju da stvorimo iluziju, ali prethodna umiranja ponekad učine da ne dozvolito da ta iluzija potpuno ovlada našim životom.
Nisam siguran da je podrazumevano da u životu budemo srećni. Ipak iluzije su nam potrebne i možda je u borbi da nas neopsednu i ne zarobe suština traganja za smislom.
Psihoterapija može biti dobor mesto za naša umiranje i rađanja u borbi za život i njegov smisao.
S poštovanjem,
Nikola