asked 9 years ago Postovani, imam 30god. i za sebe mogu reci da sam neuspesan. Naime, studiram jako dugo, za 11god. nisam uspeo da zavrsim fakultet iako sam imao sve potrebne uslove: podrsku roditelja, materijalne uslove… Ulozio sam dosta rada i truda da sto pre zavrsim studije, zaposlim se, osamostalim i sam upravljam svojim zivotom, ali, izgleda da nisam imao ni snage, ni talenta da to sve to uradim kako treba.
Pored ovoga postoji i problem odnosa sa suprotnim polom. Nisam neko ko nema samopuzdanja, hrabrosti da pridje, nisam stidljiv, cak sam i dosta pricljiv, opusten u drustvu i uvek tezim da se ukljucim u neki razgovor. Ali, vecina mojih pokusaja zavrsavala se neuspehom. Mozda zbog fizickog izgleda, mozda nisam dovoljno atraktivan, privlacan suprotnom polu?
Takodje dosta sam anksiozan, plasljiv, strah me je da se upustim u sukob sa drugim ljudima. Nemam previse hrabrosti da rizikujem sukob, pa cak i ako treba fizicki da se obracunam sa nekim ko me ugorazava. Izuzetno sam svestan te moje “inferiorne” pozicije kada se radi o sukobljavanju i godinama sam pokusavao to da resim, no nikako nisam uspeo da pronadjem dovoljno snage i energije da sve to prevazidjem.
Pisem vam ovo ne iz potrebe da mi ponudite resenje. Vrlo sam svestan toga koji su moji problemi i sta je ono sto me suptava. Svestan sam i toga da bi se problemi prevazisli covek treba da ima jaku snagu volje, da pokusa da se prepusti, rizikuje kako bi prevazisao svoje strahove i izborio se za svoj kvalitetniji zivot. Medjutim, i pored tog uvidjanja sta su prepreke i kako doci do resenja, ja nisakada nisam uspeo da pronadjem dovoljno energije i snage, mozda je sva ona volja i snaga koju ja u sebi posedujem tolika, nedovoljna da se izbori sa svim nedacama. Pisem vam ovo jer me interesuje da li imate neki savet ili predlog, kako covek da se pomiri sa svojim neuspehom, da prihvati sebe takvog kakav jeste? Iako je slab, po mom misljenju i slabici zasluzuju da obitavaju na ovom svetu. Dakle, kako se pomiriti sa tim, reci sebi: “To je to sto mozes, pokusao si, vise od toga ne mozes” i nastaviti zivot makar u dusevnom miru, a ne utapati se u samozalanje i nervirati se, jer time, zivot se sve vise otezava.
Pozdrav
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Poštovani,
Izvnjavam se što ste čekali naš odgovor duže nego što je to predviđeno. Nastojimo da sasvesno odgovorimo na sva pitanja ali uz ostale mnogobojne obaveze to je ponekad teško.
Neću ulaziti u analizu vaših uverenja i pokušaću da na vaše pitanje odgovoim, koliko je to moguće direktno.
Najbolji način da se čovek pomiri sa neuspesima u nekim životnim sferama je da pronađe oblast života u kojoj će biti uspešan, ili možda još važnije, zadovoljan. Samo jedna sfera ili oblast u kojoj naša posvećenost ili interesovanje donosi osećaj realizacije dovolja je da nam obezbedi osećaj smislenosti našeg postojanja.
Drugi put da se prihvati specifično životno iskustvo u kom se osećamo neuspešnim je da se takvom iskustvu da smisao. Tipičan je primer bivšeg narkomana koji je zbog svojih problema sa zavisnošću “prespavao” život, a sada svom iskustvu daje smisao tako što ide na tribine i mladimo gaovori o svom životu i svom padu.
Izgleda da se osećaj promašenosti može kompenzovati i prihvatiti u izmirenju samo korz otrkivanje smisla baš tog specifičnog životnog iskustva. Preispitivanjem svog iskustva može bi ste otkrili mnoge zadivljuće stvari. Npr. bližnji vas idalje prihvataju i vole bez obzira na vašu bezuspešnost. Vaša bezuspešnost vam otkriva da je uspešnost zapravo jedna vrsta samoobmane, privida da se napreduje što je svojevrstan beg od sebe i svojih strahova…
Izmirenje, koje sa sobom nosi davanje višeg smisla celini naše životne priče, zapravo je jedna od faza proces žalovanja i sepracije. Osećaj bezuspešnosti, dakle, podrzumeva proces separacije i žalovanja za nesoatvarim snovima i izgubljenim nadama. Tuga i ljutnja su takođe prirodni deo tog procesa. Neki filozofi smatraju da u odsustvu drugih stvari čak i tuga i ljutnja, žal za propuštenim i izbuljenim imaju svrhu da osmisle naš život tako što će učiniti da osećamo.
Ljutnja, tuga, rezigancija i izmirenje i prihvatanje u uviđanju višeg smisla delovi su procesa separacije i žalovanja koji se smanjuju haotično i mnogo puta. Si delovi procesa su na neki način potrebi duši i ne mogu se izbeći. Izgleda da bivanje samo u izmirenosti ili reziganciji nije sasvim moguće.
S poštovanjm, Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Postovani, razumem velicinu popularnosti koju poseduje ovaj sajt, tako da sam strpljivo cekao odgovor i zahvalan sam Vam na ovom opsirnom i direktnom odgovoru koji mi je puno pomogao, dao mi je neke smernice u okviru kojih mogu da razmisljam i izgradim mozda i neke nove stavove.
Pozdrav i zahvaljujem jos jedanput