asked 11 years ago Poštovani,
Udala sam se iz ljubavi i živim u srećnom braku. Ali…u adolescentskom periodu roditelji su mi se razveli. Zbog očevg ponašanja prema meni (vređanje, verbalni napadi i maltretiranje – a to je sve zato što ličim na nju i imam neke njene crte) poljuljala mi se slika o muškarcu-zaštitniku porodice. Bežala sam od svakog muškarca kod koga sam videla makar najmanju naznaku očevog ponašanja. Drugim rečima, model muškarca je u mom poimanju potpuno poremećen. U braku se maksimalno trudim da suzbijem te fobije, ali ne mogu da ih se oslobodim. Svaki put kad vidim u nekom muževljevom postupku – makar mali nagoveštaj prošlosti, stvori mi se animozitet prema mužu i gašenje seksualne želje. Da ne spominjem to što sam u seksu zatvorena i nisam doživela orgazam, iako to želim i osećam nadolazeće vibracije. Takođe, zbog te cele situacije s rasturenom porodicom se osećam manje vrednom, kao da je muž sa mnom iz sažaljenja, da nisam zaslužila njegovu ljubav. Celog života sam se trudila da budem najbolja u onome što radim da bih dokazala sebi da vredim. Merilo moje vrednosti leži u uspesima koje sam ostvarila. Loši porodični odnosi, otac ego-manijak i majka “večita žrtva” su ostavili neizbrisiv trag na meni. Kako prevazići taj psihološki problem, opustiti se u ljubavi i početi sa normalnim životom bez osvrtanja na bolne događaje? Želim zdravu zajednicu, ali su me greške roditelja toliko opteretile da svaka različitost nas dvoje, svaki sitan postupak me obeshrabri, naljuti itd…. Pomoć
Unapred zahvalna na odgovoru,
Mirjana
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Poštovana,
Vaša velika prilika leži u vašoj svesnosti. Okolnosti iz detinjstva i mladosti nas snažno oblikuju i odlično je da ste toga svesni. Ako su te okolnosti bile snažne, one zaista u našoj duši ostavljaju, kako ste rekli neizbrisiv trag. Specifičnost koju na ovaj način dobijamo u nekoj se meri može prevazići a u nekij meri zauvek ostaje karakteristika naše ličnosti. Važno je dakle da nauočimo da živimo sa tim.
Stabilna emotivna veza, u kojoj će te nastojati da, kao što to odlično i činite, prepoznate svoje rpojekcije, jedan je od najboljih lekova za ovu vrstu problema. Ako priroda vašeg sadašnjeg odnosa to dozvoljava dobro je da sa partnerom razgovarate o tome kako se osećate. Važno je da ti razgovori ne budu prepoznati kao naprad, već kao poverevanje i potreba za pomoći. Kako vaše međusobno poverenje bude raslo tako će vam biti lakše da se opustite.
Nekada je međutim teško izboriti se sa sobom u patnerskim odnosima, jer partner sa sobom takođe donosi svoje rpobleme. Stoga je dobro da imamo podršku sa strane, od nekog neutralog i stručnog. Veliku podršku i ozbiljno bavljenje sobom može vam pružiti i psihoterapija. Rad na sebi na sistematičan način ima moć da menja i najdublje emocionlano-bihevioralne obrasce, ali nas takođe uči i da prihtavimo sebe onakve kakvi smo i da naučimo da živimo i bolje sa slažemo semi sa sobom i sopstvenom specifičnošću.
S poštovanjem, Nikola