asked 10 years ago
Postovani,
Moj problem je malo kompleksiniji,zapravo objasnjenje problema,a pitanje je vrlo jasno.Kako uticati na svoju podsvest i ocistiti je od negativnih uticaja dovoljno jakim argumentima,kad je rearnost i suvise surova i konstantno plasi i stvara osecaj nesigurnosti?Evo i slucaja:
Imam 31godinu,u braku sam 3god.Pre braka veza je trajala 12 godina.Imali smo uspone i padove,ali ljubav pobedjuje.Na pocetku naseg zabavlajnja,slucajno sam ostala trudna,i ta trudnoca se zavrsila kiretazom,odlukom mojih roditelja i ako sam bila vec punoletna.Moja rodjena,maladja sestra ima dijagnozu periodicna ataksija( zapravo koliko sam informisana to nije prava dijagnoza vec nesto sto opisuje stanje,ali nije dokazano molekularnom genetikom sta je u pitanju) Isti taj problem ima i njena 9-godisnja cerka.Ono sto je zapravo mene mucilo svih ovih godina jeste strah za svoje potomstvo.Radim u jaslicama i obozavam decu.Imam skladan brak i divnog supruga.Ali smo trenutno na ceknaju za VTO,jer posle tri godine braka nemamo dece.Imamo sterilitet nepoznatog uzroka,sve analize i nalazi su vise nego uredni.Pokusala sam na nekoliko razlicitih nacina da uticem na svoje opustanje i svako sa kim bih razgovaralabi konstatovao da “treba da se opustim”.Samo mi niko ne daje mapu za to.Godinu i po dana idem na reiki tretmane,i to mi zaista odgovara,prija i opusta.Krenula sam na jogu,pre mesec dana,ne razmisljam previse o VTO,iako nas to ceka najkasnije do oktobra,druzim se ,izlazimo,cesto odemo negde na vikend,zaista smo i suprig i ja zadovolji svim stvarima i ljudima koji nas okruzuju.Dugo sam bila ljuta na sebe zbog kiretaze.I to nikoako sebi nisam mogla da oprostim.Onda sam strasno brinula,isla kod psihologa,jer sam imala neke cudne napade( trnjenje tela,gubitak vida na jednom oku,stah) ,sve moguce analize i preglede obavila i sve je bilo u redu.Jedna dr.mio j ejednom rekla kada sam joj izlozila svoj problem,da ne planiram graviditet dok se ne uradi molekularna genetika(koju da bismo uradile sestra i ja,moramo da imamo tacnu dijagnozu,koju nacelnica Neuropsihijatrije nije htela ili nije znala da uspostavi i napismeno to dostavi kome vec treba,da bismo to uradile po nekom drzavnom cenovniku,nego je rekla da analiza jednom uzorka kosta 8000e i da se to kod nas ne radi) ,Imam to i na papiru.Proganja me sve to.Trudim se da citam,istrazujem,trazim savete,putokaze,informisem se o svemu tome,ali ce cesto pogubim u tome.Nije vazno sve to sa genetikom,i utvrdjivanjem.Kazu da telo funkcionise 70% pod uticajem podvesti a samo 30% je cista svest.I ako sam godinama sebe sputavala i zagadjivala svim tim losim dogadjajim,definitivno se moja podsvest bori protiv mene i onoga cega sam ja savrseno svesna.
Nadam se da sam uspela da priblizim problem,i da ce moje pitanje na pocetku teksta dobiti odgovor.
Unapred zahvaljujem !!
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago
Poštovana,
Zapravo na jedno ovakvo pitanje veoma je teško dati odgovor. Čitava psihoterapija koja se pojavila u obliku psihoanalize i koja se razvija do danas, čitava psihoterijska edukacija koja traje namanje pet godina, možda čitava istorija ljudskog duha, kulture i folozofije predstvlja traganje za odgovorima na slična pitanja koja Vi postavljate.
Zato će ovaj moj provozorni pokušaj svakako ostai i skroman i kratak. Svešću ga na dve važne poente. Prvo nesveno, šta god da jest, nije naš neprijatelj, već prirodno i neibežno zbivanje. Nemoguće je da iz života odstranimo zabrinutost, strepnju, strah, slutnju, bol. Dok god pokušavamo da ih eliminišemo, zapravo se borimo protiv sebe. Još kako ima razloga za sva ta osećanja i ona su prirodna i normalna rekcija. Mnogo više sebi pomognemo i tenzija se smanji kada, paradoksalno, nastojimo da razumeo sebe i prihvatimo svoja “negativna” osećanja. Ako pokušamo da im se ne odupiremo, ako im dozvolimo da se uobliče, ako smo svesni da smo ipak dovoljno snažni da obrglimo sebe i svoju ranu i da je nosimo dalje kroz život, ako smo svesni da smo veli od onog bolnog dela nas, bol se smanjuje a mi živomo dalje.
O tome možete videti i moj kratak članak na temu paradoksalne teorije proemene: http://www.psiho.slavisa.us/psihoterapija/getalt-pristup/185-paradoksalna-teorija-promene.html
Ubedjivanja sebe i racionalni argumanti dakle ne pomažu mnogo. Od veće je pomoći artikulacija, razumevanje i izražavanje onoga što osećamo, kombinovana sa soposbnošću da razumemo, prihvatamo i volimo sebe sa svim svojim teškoćama. Ovo iskustvo, naravno, potrebo je dobiti i od drugih, štaviše ono je srž psihoterapije. Druga poena je dakle da je delotvorno tražiti načina da povremeno i uvak ponovo dođemo na unutrašnje mesto na kome se osećamo sigurno. To mesto možete osetiti u meditac nakon časa joge, u posvećenom ispevavanju mantri ili izgovaranju molitvi, u zagrljau voljenog bića koji nas podesća da, ijako mnogo toga nemamo ipak imamo sve.
Nesveno je jednostvano veće od nas, mnogo veće čak i od svega što uopšte pod njega možemo podvesti. Ono je kao celina, kao svemir, univerzalno kosmičko polje, bog. Negatvone misli su samo jedan pltak sloj nesvensog kojim nam ono tera da radimo na sebi, kao što Vi to na mnogo načina predivno činite, kojom nas poziva na prihavanje i prepuštanje, procese koji se nikada ne završavaju, koji se uvak ponovo žive i traže.
S poštovanjem, Nikola