asked 9 years ago Poštovanje,
Pre svega zelim da pohvalim psihologe sa sajta na entuzijazmu i istrajnosti u pruzanju pomoci, a treba mi savet u vezi sledeceg:
Sa sestrom sam u jako losim odnosima i posle mnogo pokusaja zakljucak je da razgovor i zajednicki jezik nije moguc, tako da sam odlucila da vise s njom ne komuniciram ni na koji način. Sa njenom decom (7 i 9 godina) sam u vreme boljih odnosa sa sestrom izgradila lep odnos, ali se, logicno i taj odnos kvari, s obzirom na neslaganja sa sestrom. Ranije sam izbegavala vidjanja kad god nisam zelela da budem u kontaktu sa sestrom iako su oni to jako zeleli (te sam pretpostavljam time na neki nacin kaznjavala i decu kojoj sam nedostajala, ali su na kraju navikli da je to tako), i tada je sestra deci objasnjavala da je moje odsustvo iskljucivo moja krivica i da sam ja losa, a nikako da i ona svojim losim ponasanjem prema meni ima uticaj na moju odluku, niti je pokusavala da, bar zbog svoje dece, promeni ponasanje prema meni.
Nedavno sam promenila stav, te sam raspolozena da vidjam decu, bez suvisne komunikacije sa sestrom, ali sada sestra zabranjuje vidjanja, jer se oseca uvredjenom zato sto ne komuniciram i s njom, sebe smatra vlasnikom dece koji ima iskljucivo pravo da odredjuje kako i s kim deca provode vreme (makar i pogresno) , te ima pravo da dozvoli ili ne dozvoli vidjanja (sto je tacno). Isto tako, bilo koji pokusaj savetovanja vezano za vaspitanje odbija bez imalo razmatranja da li su dobri, samo zato sto su saveti od mene. I deca se sve manje usudjuju da pozele da se vide sa mnom, jer im je poznat i jasan sestrin stav i misljenje o meni, a i velika je mogucnost da cu da ih odbijem.
Vidjanje bez njenog prisustva nisu bila dozvoljena ni kada smo bile u boljim odnosima (jer ima, po meni, prenaglašen strah da ce se deca prehladiti, povrediti, prejesti slatkisa, previse gledati crtace itd, , mada se sve to desava i u njenom prisustvu i pod njenom kontrolom, ali za sebe uvek nadje opravdanje), a i vidjanja u njenom prisustvu su uvek bila definisana iskljucivo njenom odlukom gde, kada, koliko i na koji nacin mozemo da provedemo zajednicko vreme i tome sam morala da se prilagodim ili da odustanem.Moji predlozi koji se razlikuju od njenih, makar bili i bolji su odbijani , a svaki put ako bi se desilo nesto od gore navedenog u mom prisustvu, bila bih najgore osudjena i pridike i podsecanje na to su se ponavljale i par godina kasnije.
Tako da se komunikacija sa decom svodi na sve redje povremene telefonske razgovore, nekad inicirane s moje nekad sa njihove strane. U razgovorima se trudim, ali ponekad ne uspem da sakrijem nezadovoljstvo sto nam nije omoguceno vidjanje (da im pokazem nesto o cemu pricamo sto je tesko objasniti i sl, posto nemaju ni pristup internetu..) i posle se kajem, posto sam svesna da time kvarim i njihovu sliku o majci koja im je ipak jedina i najvaznija i na mnogo nacina pozrtvovana za njih,, a i o sebi što se usudjujem da kritikujem majku. Sve vise osecam da se njihva slika o meni slaze sa slikom koju njihova majka stvara o meni i to me povredjuje, ali se trudim da ne pokazem.
Kako sam decu zavolela kao i ona mene, zelela bih da im pruzim bar delic onoga sto roditelji ne umeju i ne mogu (i razlicita znanja, interesovanja i poklone), ali mi to nije dozvoljeno i zbog toga mi je zao. Svoju decu nemam, ali ne pokusavam da im budem druga mama, vec drugarica/tetka za povremena vidjanja s kojom mogu da dozive i nauce nesto sto sa svojim roditeljima ne mogu ili samo da provedu prijatno vreme.
Moje pitanje je kako dalje postupati da bih decu sto manje povredjivala i da li da uopste vise pokusavam da im ponudim bilo sta od onog sto vidim da im nedostaje (posto zbog majke ne smeju da prihvate, a i sve vise su vaspitavani da im bas to sto im ja ponudim nikako ne treba), mada mi se i samoj namece samo jedan odgovor- povremena komunikacija telefonom i da se pravimo kao da smo stotinama kilometara daleko ( a ne par)dok potpuno ne odustanu od mene ili dok ne porastu pa im bude dozvoljeno vidjanje sa mnom bez prisustva roditelja, ako to budu tada zelela.
Takodje, zanima me da li ovaj los odnos gde su oni na klackalici i stalno u poziciji da moraju da biraju moze da ima trajne posledice po decu i kako da ja smanjim eventualno moj uticaj na te lose posledice.
Imate li vi neku drugu ideju ?
Hvala unapred.
Pozdrav
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Poštovana,
Izvinjavam se na čekanju i zahvaljujem se na pohvalama.
Ovo jeste jedna izuzetno teška pozicija za vas i to na mnogo načina. Prvo, a Vi ste toga svesni morate se čuvati da ne narušavate autoritet i figuru majke, i to ijako se ne slažete sa njiem pristupima. Drugo nastojite da očuvate ljubav koju ste sa decom stvorili i koja je očiglkedno potrebna i hranjiva i za vasd i za njih. Trećeprinuženi ste da svoj odnos sa njima svedete u skučene okvire. I četvrto prinuđeni ste da se nosite sa svojim neuadvoljstvom ili strahovma da će se deca pod uticajem majke odbiti od vas, odnosno da će, što je prirdno odabrati da budu lojalna majci u vašem sukobu sa njim. Ovo su zaista veoma teško zadaci i izazovi i morate biti svesni da ih možete ispuniti samo delimično, tj. da će ‘propusta’ i problema svakako biti.
Pokušajte da shvatite da Vi nemate moć da ih zaštitite od onoga što im život nosi. Svi mi nosimo brojne posledice iz detinjstva na ovaj ili onaj način i Vi ih toge ne možete poštedeti, pa makr se one prelamale i kroz vaš odnos sa sestom. Deci nije potrebo da negiramo da je život delom patnja i da se pravimo da je život nešto što nije. Slobodno sa njima možete deliti njihovu ali i vašu tugu što niste u mogućnosti da budete zajedno, aji, koliko god je to moguće bez osuđivanja bilo koga.
Ja bi vas podržao da ostanete u stabilnom kontaktu sa decom onako i onoliko koliko je to moguće, svesni da će to verovatno dovoditi do povremenih prekida. Budte svesni da će se to menjati i prolaziti korz raze nafe, kao i vaš odnos sa sestrom i da se možete truditi da osmislite aktivnosti sa decom u okviru graica koje ona dopušta i pod njenim nadzorom.
Stekoa sam utisak da vaša sestra ima problem sa kontrolom, odnosno sa strhovima. Ako nađete načina da koj pokažete da vam je bitno šta ona dozvoljava ili ne dozvoljava i da želite to da poštujete i ostanete u tim granicama onjena potreba za kontrolom će manje dizati uzbunu (ona će se osećati sigurnije) a Vi će te biti manje krivi. Deo problema verovatno je u vašem suprtnstvljanu koji kod nje kreira anksioznost i strah od gubitka kontrole, ljubomoru itd.
Milim da je ova tema veoma značajna za vas i veoma terijski plodna. Na neki način, u ovom odnosu sa decom verovatno se prelama vaš celoživotni odnos i međusobna povređivanja. Možete odabrati teraputa sa kojim bi ovu temu koristili kao plodan izvor za jedan bogat rad na sebi koji mi se čini da se iza svega pojavljuje kao potreba.
S poštovanjem, Nikola