Postovani,
Da li je bitno traziti uzroke negativnim emotivnim stanjima? Odredjeni psiholoski pravci tvrde da nije dobro traziti uzroke tj.razloge mucnim emocijama jer uzroka moze biti vise, i pricati o problemima jer se tako ne postizu efekti,dok drugi pravci naprotiv tvrde da je bitno pronalazenje uzroka. Tako da se na jednoj strani istice prednost odredjenih tehnika i metoda dok se na drugoj strani istice psihoterapija u smislu razgovora i pomoci da klijent prolazi kroz odredjena stanja i naravno pronadju uzroci istih. Kakav je vas stav po tom pitanju?
Poštovana,
Hvala vam na ovako interesantnom i važnom pitanju i izvinjevam se što će odgovor biti poduži.
Za početak je dobro razlikovati osećanja i raspoloženja (stanja). U osećanja ubrajamo strah, radost, tugu, bes i gađenje (na stranu diskusija da li je ova lista potpuna ili ne). Glavna odlika osećanja (afekata ili emocija) je sa su kratkotrajna. Javljaju se brzo i traju kratko, nekolko sekundi do nekolko minuta. Mogu se ponavaljati sa kraćim pauzama. Imaju veoma važnu biološku funciju. Strah je tu da nas i one koje volimo zaštiti od opasne situacije (da nam sačuva glavu). Radošću nas priroda nagrađuje za situaciju koju prepoznajemo kao poželjnu i time nas podstiče da stvorimo još takvih situacija. Tuga je prirodna reakcija na gubitak i njime nas priroda navodi da gubitke izbegnemo, da čuvamo sebe i one koje imamo. Bes je odgovor prirode na opasnost ili preprku sa kojom se valja sukobiti ili koju treba savladati (bes daje snagu za borbu).
Društvo i kultura, međutim, uče nas da osećanja potiskujemo, naročito ona “negativna”. Uče nas da je strah kukavičluk, da je tuga slabost, da je bes pogrešan, da je ubuđenje nestrpljenje a nestrpljenje je neristojno… Pretpostavka od koje čovečanstvo još uvek pati je da je čovek racionalno biće koje je iznad prirode i koje treba da ima potpunu kontrolu nad sobom. Zapravo poricanje (potiskivanje) straha i jeste u osnovi opsesivnoj kontroli (opsesiji kontrole) koju danas vidimo na svakom koraku. Ne dopada nam se ideja da nemamo kontrolu nad prirodm. Ideja da nemamo kontrolu nad sobom (svojim osećanjima) vređa naš narcizam i sujet.
Zatim, ijako su osećanja na svoj način oslobađajuća, od osećanja često i sami želimo pobeći, naročito od onih “negativnih” jer su strah, tuga, bes, gađenje često neprijatni, kako nama tako i našej okolini (npr. roditeljima, deci, prijateljima). Ne želiomo osetiti tugu, strah, bes. Želeli bi smo svet i život koji je samo radostan i srećan, i čini nam se da mnogi drugi žive upravo takve živote, samo mi ne (ja to zovom mit o idealnom životu ili raju na zemlji).
Kada osećanja potiskujemo u dovoljnoj meri ona se polako pretvaraju u raspoloženja (stanja). Tako se potisnuta tuga pretvara u depresivno raspoloženje, strah se pretvara u ankioznost, bes u agresiju i okrutnost. Za raliku od osećanja, stanja ili respoloženja su dugotrajna, i zarobljavajuća. Okamenjena osećanja dovode do telesne tenzije, jer naše telo mora stegnuti svoje mišiće da bi ih ugušilo. Tako razvijamo psihosomatiku. Više ne osećamo strah, tugu, radost, bes, već osećamo bol u grudima i glavi, knedlu u grlu, kamen u želudcu, zgrčene mišiće leđa i ramena. Depresivni smo ili anksiozni ijako nam nije jasan uzrok našeg raspoloženja. Tada kažemo: “Ne znam šta mi je.”
U tom slučaju psihoterapija nam nudi povezivanje sa svojim osćanjima i oslobađanje osećanja (o ankioznosti i lekovitom plakanju možete čitati i u mom istoimenom članku). Mnogima je to zapravo novo iskustvo. Pošto su se teraputom razvili dovoljan stepen poverenja, oslobađanje osećenja u prisustvu značajne druge osobe koja može da nas razume, obuhvati i prihvati ima kvalitet katarze i zapravo je prijatno. Raspoloženje se tada prevodi u osećanje a osećanje nas oslobađa.
Kod takvog stanja stvari (mnogo potisnutih osećanja), analiziranje, traganje za urzocima može se smatrai otporom. Analiziramo ili nastojimo da shvatimo uzroke kako bi zadržali ili stekli iluziju kontrole nad sobom i kako bi izbegli da se povežemo sa sobom i svojim osećanjima. U terapiji je važno da se otpri poštuju. Nije svako spreman da se poveže sa svojim osećanjima uvek, jednako brzo i jednako duboko. To je proces koji u nekim slučajevima može potrajati mesecima pa čak i godinama.
S druge strane razumevanje sebe, sagledavanje onoga što nam se dogodilo i u tom smislu osvešćivanje, najzad osvešćivanje kako sami doprinosimo napovoljnoj situaciji, takođe je deo psihoterapijskog procesa. Čovek često ne vidi ono što mu je tik ispred nosa. Kada shvati razloge zbog kojih se oseća tako kako se oseća ili razloge svog lošeg raspoloženja, obično mu bude lakše. Razumeti sebe i u tom smislu biti sebi nežna podrška veoma je važna antiteža unutrašnjem kritičaru koji nas stalno osuđuje zbog toga što osećamo ovo ili ono ili zbog toga što smo loše raspoloženi. Ako u tom procesu međuim osetimo da smo počeli da se vrtio u krug i da nas analiziranje ne zadovoljava, verovatno nam je potrebno da se sa sobom sretnemo korz osećanja.
Najzad oslobađanje i indukovanje osećanja može imati karakter bega od odgovornosti. Nekome je lakše da plače tužan nego da se suoči sa problemima i preduzme korake. Klijent tako nesveno želi da ostane na mestu deteta i da drugi o njemu povedu brigu. Ponekad klijenti žele saosećanje svojih terapeuta da bi se ovi brinuli o njima i da bi “rešavali probleme umesto njih”… Na terapeutu je tada da im pomogne da osvesti koju igru igraju i da im na taj način vrate odgovornos, odnosno slubodu odlučivanja i prvljenja izbora, ma kolko izbori bili teški.
Iskusan i dobro obučen terapeut istraživaće sa svojim klijentom karater date situacije. Kada se pokaže da je traganje za uzrocima beg od sebe, podržaće klijenta da se poveže sa svojim osećanjeim. Kada je prepuštanje osećanjima beg od odgovornosti ponudiće klijentu svenost o tome i mogućnost da se suoči sa problemima. Kada otkrije da je klijentu potrebna samopodrška u razumevanju sebe, svojih stanja i svoga života, ponudiće klijentu upravo to, razumevanje svojih uzroka. Nekada se, zapravo često, ove potrebe čak i kombijuju, pa će u okviru iste sanse klijent dobiti i jedno i drugo i treće.
Najzad, ijako dug moj odgovor je pojednostavljen i namenjen široj publicic. Ovaj proces sadrži mnogo začkoljica, zamki i nejasnih mesta u koja ovde i sada nisam u mogućnosti da ulazim. Ipak nadam se da sam vam bar elementarno pružio željene informacije.
Srdačno,
Nikola