asked 9 years ago Pozdrav, već 4 godine imam određene psihičke probleme koji su se iz godine u godinu postajali sve komplikovaniji i samim tim ugrožavali mi život. Naime problemi su počeli kada sam krenuo u srednju školu. Nova sredina, ljudi, sve novo. Naime ne znam iz kojih razloga ja sam jednostavno posao previše stidljiva osoba i smatrao sam se manje vrijednim u toj sredini u kojoj sam boravio 4 godine školovanja i ponašao sam se u skladu s tim. Smatrao sam da moje mišljenje nije važno toliko i uvijek sam trudio da udovoljim drugima oko sebe bez obzira što ću ja ispaštati. Mada ja tim osobama nikad nisam bio toliko bitan ni važan nit su me zvali da gdje izlazim s njima i slično što mi je još teže padalo. Kako je vrijeme odmicalo posajao sam sve povučeniji u sebe moje samopouzdanje je svedeno na minimum i uvijek sam mislio da moje mišljenje nije bitno pored njihovih.Pored toga javila mi se socijalna fobija, aniksioznost i sve više sam padao u depresiju. Naime danas više ne mogu prošetati normalno ulicom jer konstantno mislim da svi bulje u mene i traže moje negativne osobine obliva me znoj i imam osjećaj da ću puknuti od te panike i nervoze. Takodjer ne mogu da normalno stajim u redu u trgovini da pozdravimnekoga na putu jednostavno ne mogu jer me stid obuzme i strah neki i slično. Tako da sam se otudjio od sviejta i od svega što mi još teže pada jer mi se javlja strah od toga da će mi najbolje godine života proci. Naime zbog svega toga nisam ni imao cure ni bilo kakvog iskustva za razliku od mojih vršnjaka. Tako da svaka pomisao da se javim kojoj curi danas izaziva strah i psihički me izmori jer jednostavno nisam siguran u sebe nikako, a šta će nekome takav neko. Postao sam previše napet ne mogu se opustiti smijati se u grupi pričati jer sve mislim da svi bulje u mene i da cu se osramotiti, reći nešto ružno i slično. A znam da nisam takva osoba jer veoma sam komunikativna u dubini sebe i volio bih da se družim s ljudima i upoznam ih što više da se zezam jer ulažem mnogo u svoje obrazovanje i trudim se da učim što više ali jednostavno ima ta neka blokada. Pored toga imam određene misli koje me stalno napdaju da tako kažem. Npr moram ruke prati više puta jer ako prestanem u određenom trenutku imam osjećaj da će se desiti nešto loše, tako isto otvaranje i zatvaranje vrata onda konstantno mislim da me neko posmatra iako sam sam u sobi i tad se ne mogu opustiti. Stalno sam u tom grču i onda jednostavno izgledam kao da sam smotan i kad hodam i sve i kad mi neko javno kaže da nešto uradim obuzme me strah što mi onemogući da to nešto uradim kako treba i većinom zeznem. Pored toga loša je financijska situacija kod mene, a većinu prijatelja s kojima sam proveo srednju školu je iz bogate sredine te konstantno gledam kako oni uživaju, a ja ne mogu te me to dodatno psihički samara tako da ne mogu noćima spavati zbog toga i vršim doddatni pritisak na roditelje.I sve to na kraju mi onemogućava da se razvijam i da uživam jer znam da se i bez para i tih odmora može uživati otići s jaranima zezati se smijati, baviti se sportom ali ja ne mogu jer jednostavno imam tu neku blokadu i tako da na kraju okolina imam osjećaj da sam janeki slabić, smotan čovjek i tako i pored svega ovoga mnogo mi utiče kad neko kaže negativno o meni što dodatno utiče na mene i i na to da se povlaćim u sebe i sapvam po cio dan i ne izlazim iz kuće. Naime sad krećem na faks i ne želim da mi taj period bude isti jer ne bih to mogao podnijeti. Javio sam se porodičnom doktrou i on me je poslao psihologu pa će psiholog odlučiti da li ja trebam ići psihijatru. Naime skupio sam hrabrosti i jednostavno želim da se izliječim ovoga i da normalno živim jer zaboravio sam kako to izgleda. Spreman sam da idem i na terapije i pijem lijekove. Mada roditeljima nisam rekao da sam na svoju inicijativu tražio da idem doktoru već da me je porodični ljekar ispitivao i zaključio da treba da idem doktoru jer oni me ne podrzavaju i smatraju da meni t ne treba. A ja sam postao previše zatvorena osoba tako da niko ništa ne govorim. Pošto je psiholog na odmoru i moram čekati da se vrati ja vas pita hoću li se moći iz ovoga izvući i živjeti normalno i koliko bi trajao taj period liječenja. Hvala i izvinite ako je bio dug post jer ovo je najkraće ipak da opišem svoje kompleksno i teško psihičko stanje.
Hvala na odgovoru unaprijed.
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Zdravo!
Prva stvar koju možeš da uradi dok još čitaš ovaj post – Diši duboko i pokušaj da bar na nekoliko trenutaka pustiš sve svoje nesigurnosti, panike, strahove, probleme. Budi sam u svojoj sobi i bezbedan.
Preuzeo sam ovo pitanje na sebe, jer sam i sam prolazio kroz naglašene simptome i mogu sa sigurnošću da kažem da znam kako ti je. Odmah ću iskoristiti ovaj prostor da ti odgovorim i na tvoje pitanje – moguće je izvući se i živeti normalno. Medjutim drugi deo pitanja je sasvim na tebi. Brže nego što očekuješ, ali sporije nego što želiš, bi bio najadekvatniji odgovor.
Pre svega bih ti rekao da na ovo svoje novo putovanje ne posmatraš kao na lečenje. Već, kao što sam i rekao, na put. Ovo je put ka tvom oslobadjanju, ka boljoj verziji sebe, ka onoj dubokoj jezgrovitoj sigurnosti, ka samopouzdanju.
Doduše, bio sam nešto mladji od 15 godina, kada sam se borio sa OCDom, koji se sada manifestuje kod tebe. Nisam smeo da prolazim drugim putevima, sem jednim, “najsigurnijim”, svetlo se palilo samo zajedno sa prekidačem koji ničemu ne služi, itd. Sve to, samo da bih se osećao sigurnim, jer to nisam mogao da osetim u svojoj dubini. Dok se sve do dešavalo znao sam samo jedno – OVO NISAM JA.
Upravo tako nešto sada vidim i kod tebe. Vidim želju da izadješ iz začaranog kruga anksioznosti, strahovanja, nesigurnosti. Zato želim i da te podržim u tome. Želim da ti pokažem da je svet, ma koliko surov, nepravedan i čudan bio, ustvari jedno zabavno mesto, mesto koje može da se voli, samo i jedino ako pre svega volimo sebe.
Voleti sebe. Zvuči pomalo kliše, ali je zapravo jedna istina, osnova celog ovog putovanja, ogorman kofer u koji ćeš dalje smeštati ostale vrednosti, ideje i poglede na svet. Pokušaj svakodnevno da meditiraš, oseti taj mir sa samim sobom. Meditacija je odličan način da pronadjemo gde nas boli i šta je to što nas boli. Svoje strahove koji se javljaju zapisuj, redosledom koji se javljaju. Kada ih zapišemo, nekako više nisu apstrakni, zauzeli su fizički oblik, a fizički se oblik može uništiti. Za svaki svoj strah koji imaš i koji ti se javi, posle razmišljanja, zapiši jedan logičan odgovor. Na primer – “Ljudi me ne vole.” . Adekvatan odgovor, kojim se možemo svakodnevno voditi u životu, bi mogao biti – “Na ovom svetu postoje milijarde ljudi, sasvim je ne moguće da se nikome neću dopasti. Ja mogu da budem ja u društvu drugih ljudi, a da li će me zbog toga osudjivati je potpuno na njima.”. Zanimljivo je da onda kada se osećamo zadovoljno i kada volimo sebe, tada nas upravo i drugi ljudi vole. To je ta medjuljudska energija koju možemo primetiti jedni kod drugih.
Ti u osnovi vrlo lepo razmišljaš i imaš želju da se promeniš. Što je sasvim dovoljno da to i učiniš.
Ukoliko te pošalju kod psihijatra, imaj u vidu da medikamentozna terapija, može da ti pomogne do nekog dela. Ali sama nikako do kraja. Lekove koje ti psihijatar možda bude prepisao potrebno je piti uz stalan rad na sebi, kroz samostalne vežbe ili adekvatnu psihoterpiju na kojoj ćeš raditi na svojim socijalnim fobijama, strahovima i nesigurnostima.
Ukoliko pak, odlučiš da želiš da samostalno radiš na sebi, preporučujem ti knjigu prof. Stive Pitersa “Paradosk Šimpanze”, kao i odličan kanal na youtube-u o rastu i razvoju, muško-ženskim odnosima i organizovanom životu – Real Social Dynamics (RSD).
Zapamti. Biće teško i zahtevno, niko nikada nije rekao da neće. Potrebno je da daš sve od sebe i da nastaviš da imaš tu motivaciju. Motivaciju ćeš održati samo stvaranjem zdravih navika, a zdrave navike ćeš steći vežbom.
Svi to imamo u sebi, niko nije rodjen bez toga. Pomozi sebi da zasijaš onako kako smatraš da treba, jer je to jedina suština srećnog života.
Srdačno i srećno,
Ognjen Vukotić
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Hvala na odgovoru jer ovo je prvi put da me neko podrži i da razumije moje probleme to mi je dodatna motivacija trudit ću se koliko mogu i sam sam svjestan činjenice da će to biti dug period ali trebam jednog dana krenuti.
Pozdrav i hvala još jednom.