asked 6 years ago Zdravo,
Imam 20 godina, studiram i radim u inostranstvu. Oduvijek sam bila neko ko se trudi da postigne sto vise i da radim nesto sto volim. Medjutim, mislim da sam sa svakim svojim dostignucem postala sve veci i veci perfekcionista. Kroz srednju skolu sam iz godine u godinu primijetila da sve vise i vise su mi vazne ocjene, to da sam sto samostalnija i da sama sebi dokazem koliko mogu. Trenutno sam druga godina na fakultetu i sve stizem redovno, medjutim kada dodju ispiti postane zaista naporno i sve bi bilo ok da ja ne ciljam na ono najvise. Nerviram se da li cu sve stici i ucim i radim doslovno cijeli dan a nekada i noc zato sto ne razmisljam u vidu toga da mi je vazno da prodjem ispit ili cak dobijem dobru ocjenu, nego uvijek ciljam na iskljucivo 10 da pri tome zaboravim da je uredu ako polozim jer svakako cu imati dobar prosjek.
Imam osjecaj da sam izgubila granicu u smislu da nesto moze biti sasvim redu iako nije savrseno. Zapravo, tako razmisljam ali nikako ne mogu sama to da primijenim i da sebi kazem da je uredu. Mislim da je to najveci problem.
Kad imam puno obaveza zapostavim sve sa strane ukljucujuci i svoje zdravlje, zato sto imam osjecaj da nisam sve ispunila iako je uvijek dovoljno za ono koliko mi treba. Do sada imam prosjek 10.00 ali vjerujte mi ja bih voljela da mi to nije toliko vazno. Znajuci da sam neko ko radi sve na vrijeme voljela bih da se ne brinem toliko o tome. Voljela bih da imam cilj da sve dobro uradim, ali ne da mora da bude savrseno jer sve ovo postaje prenaporno. Pored ovoga ja i radim iako jedva imam i malo vremena, samo zato sto sam putem stekla osjecaj da sta god treba da platim trebalo bi sama da si priustim. Mislim da pretjerujem s potrebom da se sama sebi dokazem i ne zelim da prestanem, samo bih voljela nesto uraditi da prestanem biti tako opsjednuta s time i voljela bih se rijesiti tog perfekcionizma za kojeg se vise ni ne sjecam kad je poceo. Izvinjavam se ako sam vas zbunila ili ako ovo nije tako veliki problem. Ne zelim da zvucim kao neko ko pravi problem tamo gdje ga gema, jer koliko god mozda sve zvucalo lijepo, ja sam sve manje i manje sretna upravo zbog toga i ovaj nacin razmisljanja je veoma stresan.
Isto tako, roditelji su mi uvijek bili potpora i nikada me nisu tjerali da ucim. Nikada nisam ni trebala da radim da nesto sebi prisutim. Tako da, sve ovo ne dolazi ni od koga drugog i necijih potreba, osim mojih.
Molim vas za savjet. Hvala!
Psihoterapeut Team Staff answered 6 years ago Poštovana,
Pohvalio bih Vašu potrebu da pratite sebe i svoje doživljaje, te da se okrenete sebi čak i onda kada naizgled živite nečiji san i kada ste po nekim spoljnim kriterijumima uspeli.
Podržao bih Vas da nastavite za početak da budete svesni toga kako na oltar uspeha polažete svoje zdravlje i vreme. Svesnost nam uvek može pomoći da znamo kada je potrebno da stanemo i povučemo granicu tamo gde počinjemo da prelazimo sopstvene kapacitete i dajemo od sebe više nego što želimo ili možemo.
Možda je vreme za Vas da se u svakom pogledu okrenete sebi, te da pokušate i da uđete u proces psihoterapije, gde biste mogli da posmatrate ovu temu, dublje i detaljnije, te da oko nje, zajedno sa Vašim psihoterapeutom izgrađujete smisao i plan za dalje.
Pozivam Vas da posmatrate i aktivno sebe preispitujete pokušavajući da što više upoznate sebe iz ovog iskustva. Kako baš 10.00 prosek? Šta bi se dogodilo kada bi imala manji? Kako mi je to važno? šta ću posle sa tim? Kada to prestaje da mi bude satisfakcija i prerasta u nužnost? Kako želim samostalnost? Šta za mene znači samostalnost? Šta dokazujem sebi? Šta dokazujem drugima? Kako mi je to važno? Kako sam još perfekcionista? Šta je za mene perfekcionizam? Koliko je to staro u meni? Odakle mi je to iskustvo poznato? Itd. Vidite senzacije koje se javljaju u Vama postavljajući ova i druga pitanja o sebi i pratite ih tražeći odgovore skrivene u nekom smislu naše psihe.
Srdačno,
Ognjen Vukotić