paradoksalna situacija 2016-02-07T18:33:18+00:00
asked 6 years ago

Postovani,
ne znam kako da pocnem ovo pitanje jer mislm da bi moglo izazvati negativne sudove a i sam bih tako reagovao kad bih procitao da neko drugi pise o istom problemu i da nisam direktno zainteresovan.
Imam 42 godine, srecan brak i jednog sina od skoro 15 godina (zeleli smo vise dece, ali nije bilo moguce). Rec je upravo o sinu. Do svoje 12-te godine bio je ono sto se zove zlatno dete. Ponekad se pitam da li smo ga mi razmazili ali mi se cini da nije tako, jednostavno je bio okruzen ljubavlju i omogucili smo mu neke stvari kojse su bile u nasim mogucnostima, a neke od njih su svakako korisne za njega i njegovu buducnost (sport, ucenje jezika, putovanje kad je moguce itd,). Ali nikako ne bih rekao da smo mu dopustali previse, a nije ni bilo potrebe za strogoscu, nije pravio vece probleme, a kad ih je bilo obicno smo resavali razgovorom uz eventualnu manju kaznu (par dana bez televizije, ili bez posete drugara i slicno).
Sve se promenilo kad je napunio trinaest godina. Naglasavam odmah da znam da je to komplikovan period za tinejdzere, kakve se fizicke i mentalne promene desavaju i ostalo, secam se i sebe u tim godinama, ali nas sin je poceo gubiti postovanje za nas, prekrsavati razne zabrane i odbijati da ucini ono sto smo zahtevali od njega (nista sto i ranije nismo trazili, odnosno da uci, da odrzava red u svojoj sobi, da se za stolom i na ulici ponasa dolicno, da ponekad pomogne u najsitnijim kucnim poslovima kao sto su izbacivanje smeca ili odlazak u kupovinu po nesto sto smo zaboravili, i slicno). Poceo je da se vraca sve kasnije iz skole, nije hteo odgovarati gde je i sa kim je bio. Mi smo se ponasali sa svim razumevanjem za njegove godine ali i strah za njega i svest da mu ne cinimo dobro ako dopustimo takvo ponasanje nas je nagnala da ga cesce kaznjavamo i na duze vreme oduzimajuci mu pravo na tv, elektronske igrice, izlaske osim one vezane za njegove skolske i vanskolske obaveze). Rezultata nije bilo. On se durio, jedva bi progovorio koju rec sa nama za vreme kazne, a onda bi nastavljao po starom, popustajuci i u skoli. Svaki razgovor je bio takodje bez rezultata, jer, po njegovim recima, mi nista ne shvatamo, maltretiramo ga jer smo mi necim nezadovoljni i slicne detinjarije koje je verovatyno cuo od drugova. Onda smo pokusali malo strozi pristup, rekavsi mu da je nepravedan i da u tom slucaju nismo ni mi obavezani na pravednost, te da, ako ne shvata koliko ga volimo i pokusavamo razumeti, mora da nas slusa jednostavno jer smo njegovi roditelji i odgovorni za njega, i da od njega zavisi koliko ce njegova prava i slobode biti ograniceni. Da li smo vec tada u necemu pogresili? Ili jos mnogo ranije? Ne znam i ne znam da li to iko moze reci ne poznajuci detaljno situaciju, ali moja supruga i ja smo poceli da patimo od nesanice, da postajemo nervozni i preosetljivi verujuci da krivica ne moze biti naseg sina nego samo nasa. Reci cete mi zasto se nismo ranije obratili strucnom licu, odnosno psihologu? Ne znam odgovor, osim da nije lako pricati o tako privatnim stvarima nepoznatoj osobi, da smo se nadali promeni, da nismo zeleli biti roditelji koji ne znaju izaci na kraj sa jednim detetom.
Stvar je kulminirala pocetkom proslog leta. Supruga me je zvala na posao na ivici nervnog sloma od straha i zabrinutosti jer sin taj dan nije otisao u skolu, trebalo je da se vrati kuci u 1 a u cetiri jos nije bilo traga od njega. Zvala je nejgove prijatelje kuci ali nisu znali nista, a nas sin tada nije imao mobilni jer mu je bi oduzet zbog kazne. Ona je morala na posao popodne, i ja sam je pokusao smiriti rekavsi da cu smisliti neki izgovor i odmah otici kuci i nastaviti potragu. Zapravo, nisam imao nikakav plan, obisao sam kolima sva mesta i ulice gde sam pomislio da bi mogao biti, ali bez rezultata. Supruga me je zvala svakih cetvrt sata, ne moram vise duziti da bih opisao u kom smo stanju bili. U sedam uvece sin se konacno vratio, u majci i surferskim bermudama jos vlaznim jer je bio na Savskom jezeru autobusom! Emocije sto se sve dobro zavrsilo su bile toliko jake da sam ga ostavio samog i poceo plakati u nasoj sobi, pre nego sto sam se suocio sa njim. Otisao sam u dnevni boravak i rekao mu da sedne ispred mene. On se ponasao kao da se nista nije desilo, u stilu “matori ne gnjavi” i moram priznati da je sreca zbog povratka pocela da ustupa mesto nervozi i besu. Na pitanje zasto nije bio u skoli, odgovorio je da je vec kraj godine i da se “tamo” nista ne desava. Sa kim je bio na jezeru? Sa “nekim ortacima iz osmog” (on je zavrsavao sedmi razred). Zasto nam nista nije rekao? Mi smo hteli da ide ko bednik bez mobilnog pa nije mogao da javi. Da li zna kroz sta smo prosli mama i ja? Mislio je da necemo ni saznati jer “keva” radi popodne a ja se vracam oko 6-7. Odogvorivsi to ustao je i rekao da ga ne gnjavim vise sitnicama, i tako se nista nije dogodilo. Sta da vam kazem, pao mi je mrak na oci, nisam vise rezonovao, samo sam posle rekonstruisao sta se desavalo. Ustao sam sa namerom da mu lupim samar ili verovatnije nekoliko samara i srecna je okolnost (nisam siguran da bih uspeo kontrolisati snagu) sto je imao naocari i trackom razuma koji mi je ostao u tom momentu, vodjen ne znam kojom silom, umesto da ga osamarim uhvatio sam ga za rame, presavio preko kauca i poceo da udaram po zadnjici. On je nesto vikao a ja niti sam ga slusao niti sam mu odgovarao. Znam da je zvucao kao da se nastavlja svadjati i to me je jos vise izludjivalo pa sam drzeci ga i dalje cvrsto za ruku izvukao kajs svukao mu bermude i udario nekoliko puta dojk nije poceo da place, da se izvinjava i da me moli da prestanem. Tada sam dosao sebi i, moram priznati uazasnut onim sto se desilo, svim skupa, njegovim ponasanjem i svojom reakcijom, rekao mu samo da ide odmah u svoju sobu i da ne zelim da ga vidim do sutra. Osecao sam istovremeno stid, zbog njega i sebe, krivicu i nekakvo veliko olaksanje. Ispricao sam sve supruzi kad se vratila i bila je neodlucna sta da misli o mojoj reakciji ali je nije zapravo osudila. Rekla je samo da treba da vidimo kako ce to delovati na sina, ali da ne treba da pokazemo kajanje pred njim nego da nastavimo da insistiramo da prvo on shvati sta je ucinio i zasto je kaznjen na nacin na koji nikad nije bio. Supruga i ja smo oduvek protivnici fizickog kaznjavanja dece, i jos uvek smo, bez obzira na ono sto je usledilo. A ono sto je usledilo je da je nas sin dosao na dorucak (secam se da je bila subota i svi smo bili kod kuce) i rekao da mu je zao sto smo bili zabrinuti i da nije bitno sto sam ja poludeo jer se svakome desi. Ja sam ga samo pita da li zaista razume zasto sam “poludeo”, da se ne radi samo o tom dogadjaju nego njegovom nepostovanju i nedisciplini koji su trajali vec vise od godinu dana. Odgovorio je potvrdno. Tada smo ga oboje zagrlili, misleci da ce stvari sada promeniti. I jesu na neko vreme, a onda se polako sve pocelo vracati na staro. Ukratko, desilo se jos dva puta da sam protivno svim svojim principima kaznio svog sina batinama, na isti nacin ali sam bio pribraniji, poslao sam ga u njegovu sobu i dao sebi vremena da se smirim, i ono sto me je iznenadilo najvise je da se on nije pokusao ozbiljno svadjati kada sam mu izlozio moje namere i razloge koji su do njih doveli, a radilo se o stvarima koje su mogle dovesti njega u veliku opasnost i koje su mu bile izricito zabranjene. Oba puta njegovo ponasanje se bar na neko vreme poptuno promenilo, ukljucujuci i uspeh u skoli. Da li je moguce da on zapravo na neki nacin trazi potvrdu da sam ja autoritet koji mu je potreban? Zasto se tako cesto ponasa sa nepostovanjem prema meni i svojoj majci, a posle batina slusa sve sto mu kazem, obraca mi se za savete i slicno? Da li je moguce da identifikuje silu sa “muzevnoscu” ili “ocinstvom” protivno svemu sto je u kuci mogao od nas nauciti? Pitao sam ga zasto cini stvari za koje zna da su opasne, zasto njegovo ponasanje tako varira, ali nije znao ili hteo odgovoriti, osim da mi mislimo da smo uvek u pravu ali da nije tako. I znam da je to tacno, jer smo negde pogresili ako samo batine koriste da nas sin postuje. Sada je u fazi kada cini sve da nas naljuti a ja ne zelim da se nadjem u situaciji da ga samo batine mogu ubediti da gresi.
Trazeci na netu savete, naisao sam na vas blog u kome se vise puta odlucno protivite batinama, i molim vas da mi verujete da je moje misljenje isto takvo, i upravo zbog toga sam vam postavio sva ova pitanja. Mozete li mi dati savet?
Srdacni pozdrav

)

3 Answers
Psihoterapeut Team Staff answered 6 years ago

Ja nisam psiholog, ali sam mama troje dece, od kojih su dve devojcice tinejdzerke. Pre dve godine, moja starija cerka je imala 12 godina, mladja 10 i ja sam ih obe izudarala.

Ja sam protivnik batina, i nikada nisam za tu vrstu kaznjavanja, ja sam za pricu i samo pricu isamo razgovor…
Moje cerke su inace dobra deca, dobri djaci, pametne i samostalne, ali kao i sva braca i sestre u tom uzrastu, iako su uzasno vezane jedna za drugu, imaju faze uzasnih svadja i prepirki, koje nekada cak dodju i do lakseg fizickog obracuna. To je prilicno normalno za decu koja su bliska po godinama i po svemu ostalom.

Desila se situacija da su nam u gostima bile dve devojcice rodjene sestre, otprilike godina kao moje cerke. Bile su kod moje mame, kod koje idu na rucak dok smo suprug i ja na poslu. One su se toliko svadjale i koškale, da je moja mama na ivici nervnog sloma pozvala mene na telefon, i plakala kako vec sat vremena ne moze da ih smiri, jer se prepiru oko neke banalnosti.

Ja sam izasla sa posla, potpuno obnevidela od besa, rekla im da me cekaju kod kuce, dosla i obema udarila po nekoliko šamara. Plakale smo sve tri. Ja od besa, i od sramote, a one isto valjda jer su shvatile sta su uradile. Ja taj dogadjaj pamtim evo dve godine, i ne mogu da ga zaboravim. Deca su ok, i posle tog dogadjaja se situacija malo smirila, ali ja ne zaboravljam.

Sve ovo pisem zato sto hocu da kazem da ja jesam protivnik batina, i nikako ne volim i ne primenjujem fizicko kaznjavanje. Ali deci zaista treba autoritet, i mora da se zna sta se sme a sta se ne sme, i da moraju da se postuju roditelji, i pravila ponasanja propisana od strane roditelja. A nasoj deci zaista nista ne fali, i imaju mnogo toga. Nekada i preterano mnogo, jer mnogui od nas na taj nacin operu sebi savest sto ne provode sa decom vise vremena.

Sve je to u redu, morate da ostanete dosledni i dete mora da ima sigurnu luku u koju treba da zna da moze uvek da uplovi.

Sve janbolje.

)

Psihoterapeut Team Staff answered 6 years ago

Poštovani,

Možemo mi i moramo imati ove ili one principe ali to nem neće mnogo pomoći u onim iskušenjima u kojima nam život pokazuje da je veći od nas. Tada ne znamo odakle nam udara i batrgamo se kako znamo i umemo, ponekad delajući u besu, gubaći kontrolu nad sobom i isprobavajući metode za koje smo verzvali da nam nikad neće pasti na pamet. Na ovaj ili onaj način život nas istera iz kože, a kao što ste samo svesni tinejdžeri imaju u svojoj nadležnosti taj razvojni zadatak da nam u tome pomognu. Kako oni to rade? Pa upravo tako što nam pokazuju da njihova samostalnost i moć odlučivanja narasta i da se naša moć kontrole nad njima smanjuje, a da će im naša prestravljenost i manipulisanje emotivnim ucenama sve više izgledati ljigavo, te da će za nas, kao što je i normalno, sve manje mariti.

Ja vam sada neću sugeristai da treba da radite ili ne radite ovo ili ono. Verujem da ste Vi dovoljno svesni šta činite i dovoljno sposbni da preumete odgovornost i rizike. Usmeriću se na neke svoje utsike i njih ću pokušati da vam izložim. Tom prilikom daću sebi slobodu da pomalo govorim tinajđerskim stilom, neću se mnogo femkati, biću pomalo grub i preterivaću, baš kao što njima i dolikuje.

Biti adolescent upravo i znači biti u paradoksalnoj situaciji na mnogo načina. S jedne strane veoma ste nesigurni i imate snažnu potrebu za pripadanjem i podrškom. S druge strane osećate snažu potrebu da se razlikujete od svojih roditelja i da se potvrdite. Kada kažete “njihova osećanja i misli nisu moja osećanja i misli”, zapravo želite da osetite sebe u razlici u odnosu na njih. Većina adolescenske bezobzirnosti i rizičnih, često čak autodestruktivnih ponašanja zapravo su potreba da se roditeljima, pozciji deteta i njihovoj želji za kontrolom kaže NE! Kada kažu to “ne!” kroz svoje durenje, bezobrazliuk, gunđanje, neposlušnost i sve druge moguće otpore, tinajdžeri osećaju “JA!”. Stoga oni kažu roditelju “neću biti ti, tvcje misli, osećanja strahovi nisu moji, ja sam različit i žeim da me prihvatiš kao različitog a ne da me ucenjuješ da ti mogu pripaadati samo ako budem ti”. Oni to kažu svojim ponašanjem i mnogo dobijamo ako njihovo ponašanje tako i shvatamo. To je nihov način da postju odrasli. “Neću da budem ti i neću da me kontrolišeš i neću da budem žrtva tvojih strahova, makar crko!”

Naravno da Vi i vaša strahovanja zaslužuju razumevanje. Ja to razumevanje za vas imam. Biti roditelj tinajžera zaista može biti vrlo izazovno. Vidi se vaša velika ljubav, brižnost i posvećenost. Skoro pa da se od toga i ne vidi ništa drugo. Hoću da kažem skoro pa da ste i mene ugušili svojom silnom pažljivošću, a mogu misliti kako je njemu. Imam utisak da ne bih ništa pomogao ako bi i sam bio njanjav kod vaših redova koji odaju da je aura u kojoj vaš dečak morao da odrasta njanjva, puna potisnutih strahova, puna preplašenosti pred životom, puna drhtave obzirnosti i verovatno pasivne agresije i ličnog nezadovoljstva usled pokušaja da se svi ispoštuju i da se izađe u susret svemu i svima. Nagađam da bi vas tako otprilike on opisao, kada bi smeo da otvoreno govori ono što misli oseća. Ne brinite, nisam ja posebno bolji, nije to poenta. Ali takva enegrija baš i ne pogoduje jednom tinejdžeru. Kada sam sa tinejdžerima, odgovaram na izazov da budem drugačiji. Da malo podsećam na njih. Oni to vole i to mi pomaže da se sa njima povežen i da ih lakše preživim.

Ne govorim dakle o tome kako treba ili ne treba da se ponašate prema njemu, ako bih to radio imam utisak da bih pokušavao da vas dadiljam. Moj cilj je da pomognem vašem procesu. Prvo, čini mi se, Vi njega ne vidite, stoga pokušavam da vam ga osvetlim duhom svojih redova. Od svoje preplašenosti, od svoje principelnosti, od slinog nastojanja da sve rešite korz dijalog, od svoje pipavosti, nedolučnosti, slabosti… Da li mislite da takvi imponujete odraslom muškom sinu koji ima krv 15 godina vrelu?

Na primer, šta Vi mislite, da li bi vaš klinac, ako bi baš morao, bio u stanju da otputuje sa jednog kraja sveta na drugi, preko pet aerodroma, korz tri časovne zone i da stigne zdrav i čitav? Možda i bi! Iznenađeni? Sećam se da sa mojih 14 – 15 goina, moji po čitav dan nsiu znali gde sam, a mobilnog telefona nije bilo. A nije da nisam pravio razne gluposti i izlagao se rizicima, valjda nam je to u tim godinama potrebno. Tinadžeri ispituju granice, kako roditelja, tako i sveta. To im je u opisu posla.

Ovo vam je ujedno i odgovor na vaše glavno pitanje. On neće moći još dugo da bude predusretljiv prema vašim ogormnim strhovima, jer verotavno oseća mnogo veću moć nego da ode na Svasko jezero, i u tome baš i ne vidi neke naročite opasnosti. I možda mu više odgovara otac koji pokaže svoju ljutnju i odlučnost i kazni ga kaišem kada baš prekardaši, nego njanjavi, prestrašeni papučić koji drhti jer nekolko sati ne zna gde je njihov voljeni sinčić. Prilično sam siguran da neće još dugo pristati da se igra te igre da mora da kompenzuje vašu prestravljenost životom i čini mi se da iz vas pokušava da izvuče muškrca, tu bi se sa vama složio. Isto kao što, vrejuem, da mu je lakše da izdrži batine nego da pristaje da se oseća krivim zabog vaše (manje ili više opravdane i razumljive) paranoje da će klipetu od 15 godina proguati ovaj strašni grad, jer pobogu, i to se dešava. Dakle energecki gledano, neviđen ste ganjavator. Bez uvrede, ali to je tolko očito iz duha vašeg pisma, prepunog obzirnosti, izvinjavanja, straha, finoće i izlaganja onoga što se u vama dešavalo i onoga što ste Vi, pobogu osetili, kao da i sami ne zante da biti rodtelj naravno znači povremeno umirati od straha i počesto stegnuti zube. Nije dakle čudno da mu otac s kaišem u ruci više odgovara, tako da može bilom da okaje svoje grehe i da im se nakon nekog vremena vrati i tako vam ponovo poruči da neće biti ono što Vi hoćete da on bude, kako bi ponovo osetio sebe.

Mislim da je u redu što poušavate da mu postavite ganice. To jeste veoma važno. Ali shvatite da je na njemu da ih ruši, jer tako osvaja nezavisnost, čak i kada to nije dobro za njega. Idalje branite granice tamo gde mislite da treba i kolko imate snage, ali samo sa svešću da ih on mora nadvlađivati. I nemojte se zanositi iluzijeom da ćete uspeti da ga sputate. Na vam je da pokušavate, ali sa punom svešću da nemate šanse i jedino što vam preostaje je da verujete u njega i njegove sposobnosti, koje čini mi se, tako malo vidite, a on, izgleda ima tolko snažno potrebu da vas odgurne da bi istraživao i osetio sebe, da ne bi osećao ono što Vi mislite da on treba da misli i oseća, već ono što stvarno misli i oseća, makar to vama dalovalo bezobzirno. Vi ćete njega učiti da u životu postoje granice a on će vas učiti da sami morate da nosite svoj strah (nije na njemu da vas previše štiti) i da će vas spasiti vera u njega, da će ipak znati kuda u životu ide i šta radi, da će mu biti teško, da će grešiti i padati, ali da je i to potrebno. Njega nemožete spasiti od života i on će više voleti da sam padne i povredi se, nego da Vi trčite za njim sa mekim dušekom i onim “jesam li ti rekao, a ti nećeš da slušaš”. Podrška za vas i vaš proces je vera, ali vera u njega i u sve ono što je od vas uzeo (poprimio) tokom svih tih divnig godina detinjstva, dok je još bio spreman da dobija. U njemu je puno vaše ljubavi i želje da živi i to će mu davati snagu. Da bi i osetio svoju snagu upadaće u nevolje i iskušenja, stvaraće neprijatelje i sve će to skrivati od vas da bi vas žaštitio. Dakle on mora da se manja, ali morate i Vi i da tumačite signale koje vam šalje i da rastete sa njim. Ako taj proces napravite jednostranim, suočićete se sa ogromnim otporom.
Ako ste izdržali ovaj moj adolescenski način da vas frustriram direktnošću i preterivanjem i ako vas je naterao da vidite stvari makar malo drugačije i da se zapitate, onda smo uspeli. Imaćete dobre šanse da preživite i njega.

Naravno, sve ovo vredi uslovno i relativno i nemoje mi zameriti na mojoj drskosti. Za dublje bavljenje svim ovim procesima i za jednu pravu dijagnostiku i razumevanje skirvenih dinamika stojim vam na raspolaganju korz individualni rad.

S poštoavnejm,
Nikola

)

Psihoterapeut Team Staff answered 6 years ago

Postovani Nikola,
dugo sam razmisljao o Vasem pismu. Iskreno, ne slazem sa svim sto ste u njemu izjavili, vec i zbog toga sto mi se cini prevelika Vasa sigurnost da ste potpuno u pravu, a nekako sam sklon lakse prihvatiti misljenje onih koji dopustaju makar marginalnu sumnju da njihove ideje mogu biti i netacne, narocito kad su zasnovane na citanju jednog jedinog pisma. Mozda je upravo ono sto bih nazvao zdravom kolicinom sumnje u isprtavnost sopstvenih ideja i postupaka – te “sumnje” su neizbezne, zapravo neophodne i u poslu kojim se bavim, buduci bi jedna pogresna i neoprezna odluka mogla izazvati velike stete (ne u materijalnom smislu) – nesto sto u Vasim ocima definise osobu gnjavatorom, i to mi je potpuno prihvatljivo i ne nalazim niceg drskog u tome, sta vise podstaklo me je na preispitivanja samog sebe na vrlo konkretan nacin, odnosno pricajuci o svemu sa osobama za koje smatram da me dovoljnio dobro poznaju i da su iskreni prijatelji i kad treba da iznesu neku kritiku. Bilo je razlicitih misljenja i necu Vas zamarati time, no zelim da znate da sam Vam visestruko zahvalan na tako detaljnom i opsirnom odgovoru, i na svoj strasti koju ste ulozili u njega identifikujuci se sa mojim sinom gotovo kao da ste Vi bili na njegovom mestu. No moram dodati samo da je jedno misljenje, upravo mog sina, drugacije od Vaseg (sto naravno ne zanazi automatski da Vi niste u pravu, svako neka odluci za sebe). Da, u jednom momentu dobrih vibracija medju nama sam mu ispricao sve i pokazao mu i svoje i Vase pismo. Shvatio sam da zelim cuti njegov sud. Mozda je njegovo misljenje pristrasno itd, ali je bar delimicno bazirano na cinjenici da niti mu je poverenje uskraceno, niti on sumnja da roditelji veruju u njega, niti se oseca preterano sputanim, izmedju ostalog i zato sto je od dvanaeste godine poceo da provodi deo i zimskog i letnjeg odmora sa klubom i u kampovima za decu njegovog uzrasta, da je tri puta bio na organizovanim tecajevima u inostranstvu tri nedelje (naravno, bez roditelja) i da u sustini ima mnogo vise slobode od vecine vrsnjaka. Naglasavam da je ovo PRILICNO VERAN CITAT ONOGA STO MI JE SIN REKAO, i moram priznati da sam i sam bio iznenadjen takvom “blagonaklonoscu” (a i zreloscu) uzimajuci u obzir njegovo ponasanje, pa sam ga i pitao zasto nam onda uskracuje poslusnost u ono malo stvari koje zahtevamo od njega (i on oduvek ima pravo da zahteva mnogo toga od nas) i postovanje koje treba da bude obostrano. Moram priznati da mi se dopala iskrenost njegovog odgovora koji je glasio “nemam pojma”. Onda je dodao da zna da je “ponekad skot”, ali u tom momentu oseca da mora tako da uradi, a posle mu je cesto zao. Najzanimljivije je da kao kaznu vise voli dobiti ponekad i batine nego ostati bez mobilnog, igrica, kompjutera ili televizije jer onda svojim drugovima izgleda kao klinac, a “pet sest udaraca prodju” i niko ne zna za njih i, da zavrsim citatom, “i jesam ih bio zasluzio”. Mozda ste u pravu da je moja reakcija bila preterana, ali moram dodati da sam i ja odrastao u velikom gradu te ne strahujem da ga moze progutati, ali da nije isto otici na plazu na par sati ne rekavsi nista i izgubiti se na dvanaest sati za koje vreme jedina stvar koju smo zanli o njemu je da je izasao u pola osam da bi otisao u skolu u koju (tog dana) nije nikad stiigao. Mozda bih bio manji gnjavator kada mi se takav scenario ne bi prikazao dovoljnim razlogom za strah (jedan prijatelj me je optuzio da sam bio lud sto nisam zvao policiju), ali mislim da bi mnogi koji imaju dete u tim godinama reagovali slicno. Kao sto vidite, Vase pismo je bilo izuzetno korisno: nagnalo je na razmisljanje, mene moju suprugu i sto je najvaznije, naseg sina, i na razmenu misli izmedju njega i mene. Manje je vazno da li se to desilo zato sto se slazemo sa onim sto ste napisali ili ponesto nalazimo netacnim. Zahvaljujem Vam i ovaj put na strpljenu, i posto je ovo blog, rado bih cuo misljenja drugih roditelja i naravno tinejdzera, a verujem i Vi.
Srdacni pozdravi

)