sta mislite za ovo ? koji je taj del kako se zove sto ce sam obezbediti kontrolu

primer kod trcanju samo mozemo obezbediti kontrolu jer mozemo stati kada se umorimo ,

Poštovani,

Nevrni sitem deli se na jedan deo koji je pod kontrolom naše veolje (npr. mišići) i drugi deo koji se zove autonomni jer nije pod kontrolom naše volje. Sve vitalne funkcije našeg organizma, kaš što su rad srca, rad žlezda sa unutrašnjim lučenjem, rad organa za varenje, jetre bubrega i tako dalje, svi su pod kontrolom autonomnog nervnog sistema. Na ovaj način priroda nas čuva od nas samnih. Sve naše vitalne funkcije rade same od sebe kako bi naš život bio bezbedan. Kada bi se rad vašeg srca počeo približavati opasnoj amplitudi, vaš autonomni nervni, tačnije jedan deo vašeh mozga koji se zove hipotalamus poslao bi u hipofizu odgovarajuće električne impule koji bi doveli do lučenja neurotransimitera koji imaju za cilj inhibiciju rada srčanog mišića. Ako se dobro sećam osnovni neurotrnsmiter koji je ihnibitor rada srca je acetl holin. On je zapavo tak koji smanjuje brzinu rada našeg srca kada prestanemo da trčimo. Ako vaš autonomni nervni sistem ne bi naložio lučenje acetil holina, srce bi nastvailo da tuče bezu obzira na to što ste prestali da trčite. Ako ipak želite da nastvite sa trčanjem ijako to po vaš organizam postaje opasno, vaš autonomni nervni sistem bi vas opet spasao. Acetil holin bi počeo da se luči a vi bi ste osetili toliki umor da više ne bi ste mogi da trčite. Ako bi ste ipak nasavili, u jednom trenutku bi ste izgubili svest. Mozak bi, prosto govoreći isključio svesni deo vašeg centrelnog nervnog sistema na kratko, kako bi prekinuo vašu aktivnost i spasao vam život. Kada iz vašeg srca vaš hipotalamus dobije signal o povišenom naporu koji počinje da predtsvlja pretnju on aktivira lučenje acetil holina i vaš puls počinje da se smiraje. To nema nikakve veze sa vašim voljnim odlukama. Srećom po nas autonomni nervni sistem radi sam. Naše misli i naša stanja doduše utiču na njega, ali samo posredno i do izvesne granice.

Problek sa napadima paiknje nije organskog karaktera i baš zato su oni bezopasni. S druge strane, baš zato ovakve racionalizacije nisu od velike pomoći. Koliko god bili slgurni da neće umreti tokom napda panike, to neće zauzdati vaš strah od gubitka kontrole. Čini mi se dakle da tregatet u pogrešnom pravcu. Naučna znanja neće obuzdati vaše strahove niti će odagnati napada panike.

S poštovanjem,
Nikola

Kada sam ja imala napade panike imala sam takvo lupanje srca,koje sam cula u usima i mislala sam da cu se ugusiti. Osecaj straha je bio poput onoga da se nalazis u avionu koji se rusi. Lupanje srca i ubrzani rad, isprekidano disanje su samo prateci simptomi tog ogromnog straha. I eto nisam umrla, uspesno sam se izborila ali prvo sto mi je psihoterapeut rekao je bilo da naucim da disem, u pocetku i po satu, znas ono udisaj 3 sec, izdisaj 3 sec. Kad savladas to polako stvari krenu nabolje. Najvaznije je da prihvatis da je to sve iz tvoje glave a ne realna bolest. Pozdrav.

XXX
pozz sta mislite o ovome , hvala puno