asked 11 years ago Postovani,
imam 25.godina, zivim sa majkom i ocem, u vezi sam dugoj 6 godina, zavrsila sam Visu skolu….
Iako ne bez trzavica i problema (privremeni razlaz roditelja pre vise od 10 godina npr.) mogu svoj zivot opisati kao miran i relativno uspesan…
Medjutim, vec duze vreme (najmanje 5 godina) osetim da sa mojom psihom nije bas sve u najboljem redu. Svoj problem bih opisala kao stanje neprekidne zabrinutosti, napetosti, strahom da ce se nesto strasno lose dogoditi .
Sve to je praceno nekom vrstom povremene (bezrazlozne) nagle nervoze, a i dekoncentrisanoscu (po nekoliko puta proveravam jesam li zakljucala auto npr. a cak i kada se uverim, strahujem da ce ga neko ukrasti, udariti na parkingu i sl. Nisam mnogo smirenija cak ni kada je u garazi! )
I tako za vecinu situacija-plasim se da ce mi roditelji umreti, da ce nam se zapaliti kuca…. milion raznih stvari u toku dana, skoro neprekidno! I kao da u glavi smisljam ceo scenario’ i razmisljam kako da se za to pripremim nekako….
Takodje, ukoliko mi je dan bio lep i uspesan celim putem do kuce ja zamisljam najgore moguce situacije koje mogu da zateknem (u smislu, dan mi je bio lep sad sigurno moram nekako to da ‘platim’)
Sve ovo su primetili i ljudi iz moje okoline (nervozu ili proveravanje vrata/pegle/ringle….po nekoliko puta, i trude se da mi pomognu, da me uvere da nema potrebe da sam stalno u nekom ‘psihickom grcu’ ali ne uspeva.
Citala sam o anksioznosti i opsesivno-kompulsivnom poremecaju…. Da li je moguce da imam nesto ld tog, ili cak oba?
(trenutno se suocavam sa jako teskim periodom u zivotu-nedavno mi se otac za kog sam jako vezana strasno razboleo, tako da ovi simptomi u zadnjih godinu dana postaju jos izrazeniji nego ranijih godina, sto mi pravi vec ogromne smetnje u zivotu svakodnevno)
Unapred vam zahvaljujem na odvovoru, srdacan pozdrav!
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Poštovana,
Anksioznost je sastvni deo života. Takođe smo svi manje ili više opsesivni a mnogi od nas razviju i neku vrastu kompulzivnih radnji. Njihova svrha je da se stvari utisak da stvari ipak držimo pod kontrolom.
Pošto je to tako važno je da u svom životu razvijamo kulturu rada na sebi. Deo te kulture je bavljenje svojim strahovima. Vi ste u teškoj situaciji jer vam je otac bolestan a to je verovatno samo jedan od faktora straha koji je do sada postojao ili postoji u vašem životu.
Moj svate vama je da otpočnete psihoterapiju u kojoj će te se baviti svojim strahovima i svojom dušom uopšte. Kada se dovoljno dugo i na adekvatan način Vi budete bvili njima, oni će polako prestati da se bave vama.
Odlazak na teriju, dakle ne znači da ste poremećeni, već da ste svesni duhovnog aspekta vašeg bića i spremni da ga bolje upoznate.
S poštovanjem, Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Puno Vam hvala na odgovoru. Vec sam i sama razmisljala o psihoterapiji ili uopste nekoj terapiji jer je to sve pocelo da mi smeta u svakodnevnom zivotu, pa sam samo htela da proverim ima li potrebe za tim ili mozda ipak preuvelicavam stvari…
Nadam se da mogu da Vas kontaktiram i raspitam se o uslovima, kako bih imala potrebne informacije kada odlucim da krenem sa terapijom…