Poštovana,

Vaše se pitanje obrisalo usled sistemske greške, međutim sačuvali smo odgovor.

Jaka vezanost, može biti prirodan deo psihoterapijskog procesa. Kako vam se čini da mu to kažete – “Bojim se da mi ne znači to što mi govorite teoriju. U ovom trenutu mi to nije bitno. Volela bih da pokušamo nešto drugačije.”?

Želeo bih da Vas podržim da sa Vašim terapeutom istrajete u izražavanju sebe i svojih potreba, čak iako ne osećate da Vas on ne razume. Iz toga može proistaži za Vas bitna tema.

Vašeg terapeuta možete pitati, tj. sa njime napraviti ugovor, da li možete da ga pozovete ili da mu pošalje poruku; da mu pišete dok ste odsutni, pa da mu ta pisma donese. Pozivam Vas da obratite pažnju na to na koji je način on pristuan sa Vama i kada nije tu (kroz sećanja na Vaš odnos i rad – situacije, reči, poglede). Na kraju, razmislite da li možete zatražiti od Vašeg terapeuta da mu date neku sitnicu kao sigurnost Vašeg odnosa ili da možda nešto možete da dobijete od njega (vizit kartu, olovku), nešto što će Vas podesećati na njega, te da je i dalje tu. O tome da li će on otići negde, možete da ga pitate, a verujem da će Vas
on verovatno i obavestiti, ako do toga dođe.

Što istrajniji i otvoreniji pristup to je bolje po terapiju. Isto kao što je i idealizacija terapeuta jedan deo terapije, tako je i deidealizacija terapeuta prirodan deo terapije, pa je možda vreme da se sa svojim terapeutom upoznate kao sa, nesavrešnim ljudskim bićem, kome je nekada potrebno nešto naglasiti da bi nas čuo i sa kojim se oko nekih stvari možemo ne slagati što je takođe važan deo odnosa.

Srdačno,
Ognjen Vukotić