asked 9 years ago
Postovani doktore, u mojim pokusajima da samom sebi pomognem citam svasta, pa i o psihoterapiji. I vec vise puta nailazim na termin bezuslovno samoprihvatanje. Zainteresovao me je, neki cak pisu da je to konacan cilj, tacnije ideal svake dobre psihoterapije.
ali imam neke nedoumice u vezi sa svim tim. Ako sam ja u svom stanu miran, pun razumevanja za sebe, a cim izadjem napolje izbegavam odredjene ljude, situacije i razgovore – da li ja onda sebe prihvatam uslovno?
Da li bezuslovno samoprihvatanje znaci da treba biti skroz otvoren prema svetu i ni najmanje ne brinuti o tome sta drugi o nama misle, sta nam govore i rade?
Ili i u toj bezuslovnosti treba biti mudar, taktican, selektivan, stedeti sebe i kloniti se stvari za koje jos nismo spremni?
imam odredjene probleme i neiskustva koje je sramota imati tj. nemati u odraslom dobu. i ja sam ok sa tim kada sam sam sa sobom. Ali ako to saznaju drugi oni ce mi se smejati, i ja ne mogu da se pravim da mi je svejedno zbog toga. To je moja zamka; sebe prihvatam samo u samoci, a druge maksimalno izbegavam jer medju njima ja ne mogu da se prihvatim.
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Poštovani,
Bezuslovno prihvatanje jeste idealni cilj psihoterapije, kao i života. Ali u svoj svojoj lepoti, poetičnosti, snazi i mogućnostima, ono ne ostaje ništa drugo do nedostižnog ideala.
Ljudska bića stalno teže ovom idealu, baveći se svojim rastom i razvojem, trudeći se da svakim novim korakom integrišu nova iskustva. Stoga jedan od mogućih odgovora na vaše pitanje jeste da put bezuslovnog prihvatanja traži od nas odredjena nova iskustva i izlaganje neprijatnostima, ali samo onoliko koliko mi možemo da izdržimo. To je paradoks, kletva sa kojom ljudi moraju da se nose.
Prihvatanje, takodje, dolazi onda kada smo u stanju da integrišemo našu ličnost, prihvatajući tako sve ono što mi jesmo. Razmislite, stoga šta je ono što čini vas? Pogledajte u vaše anksioznosti i budite sa njima, možete zapisati šta one predstavljaju u vama. Da li vas štite i ako da, od čega?
Na kraju, pogledajte šta za vas predstavlja bezuslovno prihvatanje? To je ono što je najvažnije, obzirom da sami sebi stvaramo naše realnosti i istine. Kako vi vidite bezuslovno prihvatanje? Da li je to dostižno prema vama? Da li poznajete vaše granice?
Želeo bih da vas pohvalim na uvidu i posmatranju sebe i svojih procesa. To je, zapravo i prvi korak u tom “bezuslovnom” prihvatanju.
Srdačno,
Ognjen Vukotić
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Poštovani,
Ideal baš i nije nešto što je do kraja ostvarivo, zar ne. Nisam siguran da je bezuslovno prihtavanje sebe ili drugih moguće. Nezadovoljstvo sobom i nelagoda ove ili one vrste uvek su deo nas, mada ih ne osećamo stalno.
Ako ste potpuno prihvatili sebe u samoći, to bi moglo da znači da ste u semoću pobegli ne samo od drugih, već i od nelagode sopstvenog neprihvatanja sebe, sopstvesnog nezadovoljstva sobom i uopšte raznih neprijatnosti.
Sada je na vama izbor da li ćete uživati mir svoje izolacije od sebe i drugih, ili ćete nastojati da se, u za vas podnošljivoj meri ponovo izlažete kako sopstvenoj nelagodi, tako i onoj vrsti nelagode koja je u vezi sa drugima, sa njihovim podsmehom i slično, uz mogućnost da sa nekim ljudima u koje imate poverenja iskomunicirate kako se osećate. Razmislite, na primer, da li je strah od podsmeha baš tako strašan za vas da ga Vi ne možete izdržati i da li je realno toliko opasan koliko se našem strahu čini. Razmislite da li je izolacija vredna izbegavanja straha od drugih ljudi. Ima li ljudi koje ne izbegavate i u koje imate poverenje ili su svi tako strašni za vas?
A biti taktičan, mudar i nežan prema sebi svakako je vredno sve dok se ne pretvori u jalovo povlađivanje svojim slabostima, bekrajno odlaganje, prenemaganje (zapravo čak je tada u redu ako smo spremni preuzeti odgovornost ze veliku cenu takvih izbegavajućih ponašanja). Koliko smo spremni a kolkio nismo, ne možemo znati bez stalog eksperimentisanja (isprobavanja) i traženja novih kreativnih rešenja kao podrške za nova proveravanja.
S poštovanjem,
Nikola