Zdravo!

Bilo mi je zadovoljstvo da pročitam tvoju rečenicu: “Kad god se pogledam u ogledalo kući, ja sam sebi uvek lepa!” Sigurno da jesi, i odala bih ti priznanje za to što se na dobar način podržavaš ovim stavom.

Što se tiče situacija van kuće, u kojima se sebi ne dopadaš, moje lično zapažanje je da ogledala po kabinama u prodavnicama, izlozi i druga stakla koja su neprirodno ili pod vrlo kosim uglom osvetljena, često daju nerealne odraze. Na njima izgledamo drugačije nego uživo, i često ne ličimo na sebe. Umerena svetlost u kući sigurno da daje realističniji i prepoznatljiviji odraz kad se gledamo u ogledalu, što ti prepoznaješ.

E sad, druga je stvar koliko ćemo neki naš manje lep odraz u nekom loše osvetljenom prostoru doživeti kao problem. Neko će pretežno gledati u ono što mu se ne dopada na sebi. Neko će pak odabrati da gleda baš u ono što mu se sviđa na sebi i računaće još i na svoju ličnost, kvalitete, talente, obrazovanje, duhovitost i šarm, pa će na sebe gledati kao neku celinu koja je baš takva kakva jeste.

U različitim periodima istorije (i umetnosti) važili su različiti trendovi o tome šta se smatralo idealom lepote. Svedoci smo da se sada u medijima plasiraju standardi lepote koji treba da učine da se svi, a posebno mladi ljudi osete da nisu kako treba, da bi kupili neki proizvod koji bi navodno pomogao da postanu lepši, a takvih proizvoda je beskonačno mnogo, pa bi trebalo da se uvek osećamo ružnima da bismo ih stalno kupovali.

Međutim, u prirodi ne postoji standard kako treba da izgledamo. Važno je da smo svesni ovoga i da na svoje telo gledamo kao na jedinstveni dragulj ogromne evolucije. Svako od nas je neponovljiva jedinka i baš takav je dovoljno lep i kakav treba da bude. Važno je da se sviđamo sami sebi, kao što si ti rekla, i kao što i osećaš kada si u kući.

A to koliko se sebi dopadamo ne zavisi mnogo od toga kako izgledamo, nego od toga KAKO SEBE U CELINI PRIHVATAMO. Ponekad, ako neko nama važan nije umeo da pokaže da nas prihvata i voli, ili ako nas je neko neumereno kritikovao, mi usvojimo preterano kritičan stav prema sebi, pa sebi nalazimo mane i zamerke. Te zamerke jednako sebi stavljaju i ljudi koje smatramo najlepšima: manekenke, glumci, itd. I svi oni onda osećaju emociju koju si ti izabrala za naslov: nezadovoljstvo. Iz tog primera vidimo da prihvanje sebe i ljubav prema sebi i svom telu ne zavisi od našeg izgleda nego od našeg doživljaja da li smo dovoljno vredni života, ljubavi, pripadanja.

Ti nisi postavila pitanje u svom postu, a ja ću biti slobodna da ti predložim jednu malu vežbu – igru koja bi mogla da posluži da prihvatanje svog tela malo proširiš i na situacije van kuće: da li bi mogla da kad pođeš napolje iz kuće zapamtiš onaj osećaj kad si sebi lepa, da taj osećaj zadržiš i dok si napolju? Ako ga izgubiš, ne brini, nego se u mislima vrati na njega, pa opet nastoj da ga zadržiš. A ako pomisliš na neku kritiku koju bi uputila svom izgledu, zamisli kako tu kritiku uzimaš u ruku, i oduvaš je sa dlana kao maslačak i opet se vratiš na trenutak kada si osećala da si lepa. Isprva će možda ići malo teže, a kasnije lakše. Staro je pravilo da “Vežba čini majstora” 🙂

Srdačan pozdrav,

Nevena