asked 11 years ago Postovani,
postavicu vam pitanje u nadi da cu razresiti ovaj psiholiski konflikt u mojoj glavi, posto pretpostavljam da je to moje licno gledanje na problem koji je sledeci: netrpeljivost prema bratancu!!!Dete je izuzetno nevaspitano, uskace u bilo koji razgovor pri tom lupajuci gluposti samo da bi bilo primeceno, rastura podmuklo stvari po kuci a kad se za to sazna nekontrolisano se smeje i pokazuje na starije da su ludi, pravi svakojake smicalice da bi se on na kraju smejao, maltretira kucne ljubimce kada ja ne gledam a pri tom je strasno konfliktan u skoli mada je dobar djak i dostra inteligentno i bistro dete. Kad dete ode od mene ja se osecam iscrpljeno i nervozno ceo dan. Pokusavala sam bezbroj puta da se nekako priblizim tom detetu, da udjem u njegovu psihu, na razlicite nacine da reagujem ali kod njega ostaje sve po starom a mene to doslovce izludjuje jer nema nacina da mu neke stvari objasnim jer on nista ne registruje vec samo haoricno skrece temu lupajuci neke gluposti. Napominjem da je vaspitavan iskljucivo batinama. Majka mu je jedna isfrustrirana i totalno nezainteresovana osoba, zivi u braku sa mojim bratom gde je izuzetno nezadovoljna jer moj brat sprovodi svoje frustracije nad njom. Shvatam ja da se sve to odrazava na dete ali problem su moja osecanja kad sam u prostoriji sa detetom, nekako dobijam i ja zelju da ga tucem (naravno da ga ne tucem, ali se bojim da mi ne pukne “film” jer je jaaako iritantan) ne bih li ga urazumila i naterala da poslusa bar jedanput to sto mu se kaze i da razmislja o tome jer ima 10 godina i smatram da je nejgovo ponasanje u razini cetvorogodisnjaka i da je to neprihvatljivo za njegov uzrast. Kako da pomognem sebi da neutralisem taj cudan osecaj koji se javlja kad on krene da divlja na svoj nacin. Napominjem da sam izuzetno trpeljiva osoba i da imam opravdanja za svacijie razmisljanje i stavove (bas se zbog toga ne mesam u nacin vaspitanja deteta i u njihov haotican zivot}, ali me zbunjuje pojava pritajene agresivnosti u meni i to samo i samo u prisutnosti deteta.
unapred zahvaljujem na odgovoru
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Poštovana,
Dva su moguća pravca za odgovor. Jedan se više tiče značaja tema koje vaš bratanac u vama pokreće tj. koje isplivavaju u susretu sa njim. Tu je najočitija tema agresije, neposrednosti, direktnosti, postavljenja i odbrane svojih granica, zatim tema vaše zabrinutosti ili vaše, pretpostvljam ljubavi prema detetu i želje da mu pomognete.
Drugi pravac tiče sa strategija i samopodrške u vašem neposrednom odnosu sa mališanom i njegovim rodteljima. Tu mislim na konkretno pitanje kako da doprete do mališana ali i kako da mu postavite jasne granice oko stvari koje se neposredno tiču vas.
Pokušaću da, koliko je to moguće dam objedinjei odgovor. Ono što se događa, kako mi se čini kada je agresija u pitanju, to je da dete sa sobom donsi dosta agresije u vaše polje. Prekida vas, uništava predmete, muči ljubimce… S druge strane Vi osećate kako bi ste ga rado izudarali. Njegovo ponašanje u vama izaziva agresiju koja vas zbunjuje. Zbunjuje vas, pretpostvljam, količina agresije koja se javlja. Moja pretpostavka je da je agresija koja se u vama javi velika jer joj dozvoljavate da se nagomilava. Kada ne koristimo svoju agresiju na vreme, ona raste. Čini mi se da vas dečak nesveno izaziva nastojeći tako da vas poveže sa svojom agresijom kako bi ste počeli da je koristite. Da li vam je problem da budete direktno agresivni prema njemu tako što će te mu na primer zabraniti da ulazi u vaš stan dok ne promeni ponašanje ili tako što će te jasno reći da ne zelite da budete u društvu njegovih roditelja kada je on tu i obrnuto? Šta bi takvo postvljnje granica za vas značilo? Da li se plašite reakcije ostlih? Da li se plašite da će te time dete odbiti od sebe a to ne želite jer vam je ipak stalo do njega?
Imajte u vidu da je i granica način na koji pokazujemo ljudima koje volimo da nam je stalo do njih. Upravo zato što te volim ne dozvoljavam ti da me maltretiraš i spreman sam da tu granicu operativno sprovedem bez obzira na cenu. Ako ti dozvolim da me i dalje matretiraš onda ja ne preuzimam svoj deo odgovornosti, već ću posle za sve opužiti tebe a u meni će ljutnja prema tebi toliko narati da će u njoj sagorite moja ljubav (i to je upravo ono što se njemu inače dešava). Umesto toga postvljanjem granice ja preuzimam svoj deo odgovorniti za naš odnos. Kako vam to zvuči? Potrebo je prilično zdrave agresije da bi se sve takve odluke donele i sprovele.
Sada ostaje pitanje kako dopreti do pomalo antisocijalnog, inteligentog mališana za koga su odrasli glupi i dosadni, koji ne želi da se ni na koji način sa identifikuje, a opet je beskrajno žedan pažnje i pripadanja, osećajući se zapravo vrlo usamljeno. Hajde za početak da probamo da ga još bolje razumemo, vama to vać dobo ide. S obziram da je njegovo okruženje takvo kako ste opislai, mališan je verovatno morao da se brani tako što će zapravo ostai izvan odnosa da tako kažem. Da bi to učinio verovatno je morao da potisne svoj kapacitet za empatiju, jer za njega samog nije bilo ni empatije ni granice na odgovarajući način. Pošto verotano oseća da nije adekvatno viđen, uvažen, voljen, on je jako ljut, može biti ekcesan ili sklon tome da maltetira druge. Bol koji je sklon da nanosi drugima zapravo je bol koji je originalno nanet njemu. Zato će biti jako teško prići mu iz perspektive odrslog. Odrasli su na sve moguće načine pokušavali da manipulišu sa njim, i on verovatno jednostvno ne veruje.
Šta sad sa svim tim? Pa ništa, vaše moći su tu prilično skromne, a njemu treba toliko toga. Psiha je žilava i to se vidi u snazi njegovih odbrana. On će tražiti i nalaziti svoj put kako zna i ume. Teraće dok se ne srete sa posledicama i zranicama u samom životu. Ali ako ipak osećate jak motiv da se bakćete s njim onda mislim da pored goranica njemu možete prići samo korz pridruživanje, i mislim da je upravo pridruživanje ono što on nikako ne dobija od odraslih (dovoljno i ili akdekvatno), tako da zapravo stalno ostaje sam i sam protiv svih.
Šta sad zači pridruživanje? Pošto se brani od svojih neadekvatnih roditelja tako što je u opoziciji i pošto tako pomalo postaje antisocijalan, treba mu neko (od odrslih) ko će umeti da provede malo vremena sa nijm na naki način koji je njemu blizak, ko će mu pokazati da ga se ne boji i da ima onu stvar da se ponese sa njim. On je ipak dete i ne može biti veći mangup od vas. Da bi počeo da se sa vama bar minimalno identifikuje a time i empatiše, moraćete biti mangup veći od njega. Da li ste u stanju da mu pokažete ko je ko i da tako zaslužite njegov respect?
Da bi ste mu se pridužili moraćete da izađete iz opozicije, a to u ovom slučaju znači iz uloge odrasle osobe koja želi da ga promeni. Moraćete da nađete način da se sa njim tražite na njegovom nivou i terenu. Da sam na vašem mestu razmišljao bih da mališana povedem negde na izlet. Onda bih ščepao priliku da se i sam odkačim. Lupetao bih gluposti sa njim, golicao ga, prskao vodom, valjao se sa njim po trevi (pokazao mu da sam fizički jači, to je njima vrlo važno sredstvo komunikacije i hijararhizacije, razume se ne kroz batine nego kroz igru), ludirao se na razne načine, smejao se, uzvraćao kao što to deca inače rade. Odveo bi ga u lina park, sudarli bi se automobilima, udarali krušku za boks, prskali se kokakolom pod pritiskom… Zatim bi mu u pogodnom trentuku, kada sam siguran da mu je lepo i da oseća da ga volim i da sam mu se pokloni na njegov način rekao da želim da se viđem i družm idelje ovako, ponekad. Tražio bi mu da kaže da i sam hoće. Zatim bi mu rekao da je moj uslov taj da mu zabranjujem da dolazi kod mene dok ne promeni odnos prema mojim stvarima i mojim ljubimcima, a najmanje tri sledeća meseca. Da li se tu plašite njegove ljutnje? Pa šta i ako je ljut? Šta fali da konačno oseti ljutnju ovaj put zato što mu je stalo do nekog, a toj neko ima svoje jasne granice. Proći će ga. Žele će da se ponovo igrate. Vi ste njemu potrebni mnogo više nego on vama. Dajte mu priliku da to i oseti. To će mu pomoći da konačno bude dete.
Takođe bih razmislio o tome da nastojim da ga što manje viđam kada su tu drugi. Nemogući klinci, po pravilu su dosta drugačiji kada se nađete sa njim nasamo a tada i sami možete da uživate u ludiranju. Kada dete oseti da ste u stanju da se sa njim sretnete na njegovom nivou, ono počinje da veruje i tada počinje da bude spremno da vas pomalo čuje i kada želite nešto ozbiljno da mu kažete. Društvo odraslih je ono koje ih inspiriše da budu nemogući, da miniraju razgovore, da skreću pažnju na sebe.
Dečaku je dakle potrebo da ima jedn odnos u kojem će moći da se oeća prihvaćeim i uvažam za ono što jeste (kada je to ispoljeno na jedan određeni način i obostrano), potrebo mu je društvo na one načine na koje on može da bude s nekim blzak (sa odraslima ne može, nema to u iskustvu). Kada im priđemo na njihov način deca po pravilu mogu da osete našu ljubav. Čini mi se da vaš sestrić vapi za ljubavlju ali nema izgrađene mehanizme da je da i da je primi. Kada klinci osete da smo “na njihovoj strani” i da nismo samo još jedan dosadan matorac, oni polako postaju spremni da vide i uvaže i granice koje im postavljamo.
Ako za sve ovo jednosvno niste u stanju, ništa strašno. Tragajte za svojim načinima. Hrabro, odlučno, mangupski, najzad dobronamerno. Čak i da ne uspete, a manevar o kome govorimo nije lak, dečak će se verovatno sa ulakom u pubertet sam menjati na razne načine pa će verovatno postati nezainteresovan i za vas i za vaše ljubimce a pogotovo za vaše razgovore sa njegovim rodtiteljima. Ipak jedan blizak odnos sa nekim ko je odrstao ali ipak zna sa njim da bude i dete, dosta bi mu značio kao svojevrstan portal kroz koji će pokušavati da se poveze sa svetom odrslih.
S poštovanjem, Nikola