Poštovana,

Razumem da je vama kao roditelju teško kada vidite da među vašim sinovima nema sloge i međusobnog poštovanja. potpuno je razumljivo i to da želite da pomognete kao i da uviđate koliko je značajno da braća imaju dobar odnos, da se međusobno poštuju i u budućnosti pomažu.

Iz vašeg posma nisu jasni razlogi drstičnog nesleganja (neki stapan neslaganja i suprotsvljanja među braćom je sasvim normalan), pa je teško reći šta bi ste Vi mogli da učinite da se to promeni. Svaka osoba je specifična i svaka porodična dinamika takođe.

Ono na šta bi vam ipak skrenuo pažnju, to je činjenica da su vaši sinovi ipak odrasli ljudi i da je način na koji će oni urediti svoj odnos njihova a ne vaša stvar. Vi niste dužni da slušate šta jedan od njih misli o onom drugom. Mislim da je važno da sebi i/ili njima postaviti pitanje koji je uopšte njihov motiv da vama govore jedan o drugom. Da li je tu po sredi naka vrsta kompaticije (nadmetenja)? Šta je ono za šta se međusobno bore? Odgovor na ovo pitanje možda će vam stvari učiniti jasnijim.

Otalo je pitanje granica. Njihov međusobni odnos više nije, da tako kažem u vašoj ingerenciji i oni će sami morati da ga traže. Malo je verovatno da im Vi tu možete značajno pomoći, ali vaše povlačenje iz uloge amortizera ili arbitra možda može doprineti tome da se polje promeni na bolje. Ponekad je rodteljska pažnja, odobravanje, podrška (uključujući i finansijsku naravno) ono za šta se braća bore. Kada im postane jasno da vas ne zanima šta misle jedn o drugom, i da je sve što vas zanima vaš odnos sa svakim od njih pojedinačno, možda će ove vrste motiva početi da devalviraju.

S poštovanje, Nikola