asked 8 years ago
Postovani,
U braku smo 20 god i imamo sina od 15 i od 20 god. Ziveli smo do skoro moze se reci skladno.Problem je nastao kada je mladji sin pre neke dve godine poceo druzenje sa vrlo losom decom, tako reci klosari s njima ulicom a sada vec i koristio marihuanu.Napustio sport kojim se bavio 4 godine a skola ga vise ne zanima a bio je izuzetan djak sto bi razredna rekla elita i po uspehu i ponasanju a sada nista od toga.Mislim da je problem sto ga je otac od pre dve god pustao da izlazii nocu u kojekakve birtije, sa tom vrlo losom decom i to skoro svako vece.Od tada ja vodim borbu sa muzem oko toga,ja ne dozvoljavam a on je na sva moja branjenja detetu sve dopustao.Ako bi ja malo jacim tonom viknula na dete muz bi mi pricao :ne vici ,ne vici.Kad god se ne bi slozila da dete izadje muz je odobravao..I eto sada je doslo vreme da dete u skolu ide sat vremena pre nastave, vraca se dva sata posle nastave,pri tom pobegne sa nekih casova, nekih dva sta provede kuci a onda ode iz kuce i vrati se do ponoci..Ja vise nista tu ne mogu,muzu je to sve normalno,a svi nas upozoravaju od policije do profesora da je dete u vrlo losem drustvu.Znaci muzu je to sve normalno i svadje izmedju nas zbog toga su sve ucestalije.Ubedjen je da ja preteravam a ja sam ocajna jel je to dete prepusteno samo sebi pored oba roditelja a ja nazalost vise nemam nikakav autoritet nad njim.Znaci mnogo mnogo mi je tesko jel sam svoj zivot posvetila svojoj porodici u kojoj sam sada postala glupaca jer brinem.Kazite mi sta da radim,kome da se obratim nisu ni finansije u pitanju, samo da mi neko pomogne da dete spasem iz kandzi droge i kriminala dok ne bude prekasno.I dali je u redu to sto muz ima toliko poverenja u dete koje ga laze i prevari zacas, a on i dalje dopusta izlaske neznajuci gde mu dete ide, sa kim, ni kada ce se vratiti.
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago
Poštovana,
iz svega što ste rekli mi zvuči da vaš muž ne želi da se suoči sa stvarnošću. Kažete da vaš muž ima poverenja u sina, ali postoji razlika između poverenja i bežanja od stvarnosti. Da li vi stvarno baš ništa ne možete? Teško je to reći. Možda se i vaš muž oseća slično, kao da ništa ne može, ali mu je lakše da veruje da sve čega se vi bojite nija istina. Ako vam sin ne kaže, teško je uopšte znati šta je od vaših strahova istina. Probajte da popričate sa sinom, recite da se bojite i da nije strašno ako je pogrešio.
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago
Poštovana,
Život traži hrabrost, a za roditeljstvo je izgleda potrebno pravo herojstvo, naročito kada deca prestaju da budu deca, kada odkažu poslušnost i kada se počnu mešati sa prljavim spoljašnjim svetom i ozbiljim iskšenjima koja on nudi.
Ovo herojstvo izgleda podrazumeva da pokušavamo i da ne uspevamo. Jer dojučerašnja deca prestaju biti deca, čine svoje prve nesigurne korake u svetu odraslih, pa su pridno sklona padanju, a našu pomoć dobijaju.
I tu se otvara prvo veliko pitanje za nas. Što se to u njima događa pa dojučerašnja deca odbijau naše sigurne reuke. Odgovori su brojni. Hoće da odrastu i budu svoja, možda i pre i više nego što su zaista spramna, možda na način na koji njima odgovara, ne poštujući ništa i nikog. Hoće da nas odgurnu iz svojih života jer osećaju da smo se mnogo žtrvovali i da su sada tom žrtvom uslvljena, jer su nam sve na svetu i naš život zavisi od njihove sreće i dobrobiti. Hoće da padaju i da packe i kazne dobijau od života a ne od nas, ma kolko opasno to bilo. Hoće avanturu i uzbuđenje. Hoće da rizikuju i iskušavaju subinu, hoće da stiču iskustvo kakvo im škola ne može ponuditi. Hoće da ispituju svoja uverenja i svoje graice. Jednom rečju hoće da prestanu biti deca, a to ima svoju cenu i sa sobom nosi opasnosti.
Na ovaj način naša dojučerašnja deca a sada mladići i devojke hoće život, odlaze od nas i nama često ne preostaje ništa drugo nego herojstvo. Herojstvo da nosimo svoj ogromni strah i bol. Herojstvo da verujemo u njih i u sve ono što smo u njih uložili. Herojstvo da ih sprečavamo i herojstvo da ih pustimo. Herojstvo da se okrenemo sebi i svom životu…
Čini mi se da je ovo prva velika tema za vaš rad na sebi.
Drugi utisak koji sam stekao čitajući vaše pismo je u vezi sa polariteima (takozvani crno-beli svet). Vi ste očajni i opsednuti brigom, a vaš suprug je ravnodušan i pun poverenja bez pokrića. Vaš sin je bio sportisa i briljantan đak a sada je napustio sport, zapostvaio školu i združio se sa propalicama. Polariteti.
Čini mi se da je ovo druga velika tema za vaš rad na sebi. Razmislite kako Vi doprinoste ovoj polarizaciji. Na primer da li ste Vi život proveli na siguran način, pokoravajući se društvenim konvencijama ili ste i Vi rizikovali, ispitivali granice? Jeste li se odlučili za jedanu krajnost ili ste ispitivali prostor između krajnosti?
Na ovaj ili onaj način život nas vrati na činjenicu da nemamo vlast nad drugima i da smo mi sami jedno što nam zaista pripada. Mi sami, naše sopstvene dinamike i istraživanje kako je ono što smo upleteno u ono što nam se događa.
Za roditelje adolescenata koji ne žele pomoć, stoga, moj je savet uvek isti. Kada vam se učini da ste već sve pokušali i da ništa ne pomaže, pokušajte još i ovo. Bavite se sobom i upoznajte više od beskrajnih nepoznati prostranstava koja su deo svakog od nas. Jer, da parafraziram pesnika, život je onoliki kolko ga u sebi otkrijemo.
Srdačno,
Nikola