asked 9 years ago
Zdravo,
Pisala sam vam ja ,pratim vas cesto,odlicni ste tim.
Morala sam da se pozalim vama za pomoc,jos jedan put jer mislim da bi vas odgovor mi mnogo pomogao.
Pa da pocnem.Ne znam sta je sa mnom,mnogo mnogo sam osecajna osoba.Tako me cesto boli duboko u dusi kada vidim napustene pse,kada vidim beskucnike,da se cesto molim Bogu da im pomogne,non stop razmisljam o tome i zao mi je previse,dusa mi place zbog njih,to sa jedne strane.Sa druge ,svaka sitnica me vredja,svaka sitnica me rastuzuje.Ako bih se preko poruka dopisivala sa nekom drugaricom,pa ako bi mi poslao neki momak poruku ja se odma vezem za tu osobu,i kada bi prestali sa dopisivanjem neobicno mi bude.Imam 18 godina,a u sebi sam klinka koja cezne za velikom paznjom i da mi neko pokazuje svakodnevno kako me voli.Provodim dane sa porodicom cesto,za njih sam mnogo vezana ,pa mi tako nekada misli prolete sta bih ja da njih nema,sta bih ja radila kada bi se desilo nesto jednom clanu iz moje porodice..Moji roditelji ne mogu da predpistave koliko sam ja osecanja,osetljiva.Ako bi me ponekad majka poljubila(bas retko kad to radi),ja nju jos vise zavolim i zelim da me cesto zagrli i poljubi ali ona takva nije ,a ja bih volela da osetim roditeljsku ljubav,ljubav sestre,brata.Ali ne,oni nisu takvi kao ja.Osecam se bas kao ono malo dete neiskvareno,mnogo sam zeljna paznje i da me neko non stop grli ,ljubi jer me nekako to ispunjava.Ali niko u mom okruzenju takav nije,niko to ne voli.Ovakva kakva sam mislim da cu lose proci u zivotu,jer takve osobe najvise povredjuju i mnogo puta sam povredjena i izdana bila ,ali ja mogu da se promenim .Tesko mi je.Nestabilna sam bas.Ne znam sta bih uradila.Nisam jaka,cim se nesto desi ja se hvatam za glavu to ne mogu da podnesem,ne umem da izadjem na kraj sa nijednim problemom,ne znam kako cu takva proci kroz zivot a svesna sam da ce biti jos mnogo teze nego sta je ,ali koliko poznajem sebe ne znam da li bih se mogla boriti odma sta mi pada napamet jeste da ja nisam za ovaj svet i da ne trebam da zivim,cim je neki veci problem odma razmisljam o tome da to ne mogu nikako da podnesem i da trebam sebi oduzeti zivot.Nekako ne mogu sebe nikako da zamislim kao jaku osobu.
Molim vas da mi pomognete!!
Hvala unapred od srca!
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Zdravo!
Imam blizu 40 godina i idalje sam jako osetljiv na bespomoćne životinje koje pate i slične prizore. Moji prijatelji kažu da je to zato što imam veliku i toplu dušu i da me vole baš takvog. Mazim i hranim lutalica po kraju dok šetam svoga psa. Vremenom sam shvatio da su oni vrlo žilavi i da čak neku uživaju u svom slobodnjačkom životu, dok moj pas mora da čaka mene da ga izvedem van mog dvorišta.
Takođe, oduvek mi je nedotsjalo ljubavi i razmene nešnosti u pordici, pa sam od prijatelja pokušavao da napravim članove svoje porodice i da sa njima razmenim nežnost. Vema mi je bitno da osoba koju volim i sa kojoj sam u vezi razume ovu mogu potrebu. Volim da se mazim i umiljavam.
S vremenom razvio sam i druge aktivnosti koje volim i koje mi pružaju utočište kada nema nikog da me zagrli. Volim da čitam, pišem, mialim, maštam. Nikad se nisam osećato tolko usamljenim i bespomoćnim kao kada sam bio u tvojim bodinama. Bremenom, ipak bilo je sve bolje i bolje. Bol koji idalje povremeno osećam s vremenom je psotao podnošljiv.
Želim ti puno sreće,
Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Zdravo,
s obzirom da si tražila da i ja odgovorim na tvoj post, dogovorila sam se sa kolegom Nikolom da damo i drugi odgovor.
Prvo, pišeš slikovito tako da sam mogla da osetim slike i osećanja koje si opisala. Nekako sam zastala kod reči “nestabilna”. Ja bih po tvom pismu rekla da ti u mnogo situacija reaguješ na jedan sličan, i to baš – stabilan način, kroz jedno naglašeno osećanje razneženosti, empatije i tuge zbog onog što se desilo, ali čak i zbog onog što bi moglo u budućnosti da se desi. Mislim bih da je osetljivost kakvu si opisala OK, posebno za mladu osobu, kojoj je potrebno mnogo podrške, pažnje, i ugledavanja, kako bi gradila svoje biće i svoj identitet, pri čemu polako uviđa i prihvata da u svetu ima mnogo bola i nepravde, a da se ipak od sveta ne okrene, nego da ostane u ljubavi prema njemu i da teži da i sebe i svet oplemeni.
To nije lako, i jedan od načina da se zaštitimo od teških sadržaja je da se povučemo nazad u dečiji svet, gde smo beba koju drugi po ceo dan drže, maze, peru i hrane, što je nakratko možda ugodno, ali nećemo dugo moći da se opiremo sazrevanju koje nam život donosi. Mnogo je bolje da svesno i aktivno osmišljavamo načine na koji možemo kreativnije da živimo, da stvaramo male svakodnevne lepote i ugođaje, i da gradimo odnose sa ljudima sa kojima možemo da podelimo naša osećanja i da oni sa nama mogu da podele svoja. To je ono što je u našoj moći.
Tvoja čežnja i potreba za ljubavlju i nežnošću mi je bliska i dirljiva. Svidelo mi se kako ti je Nikola odgovorio na to tako što je podelio sa tobom i svoju nežnu stranu i načine na koje on neguje svoje potrebe i gradi svoju podršku. I ja težim da na sličan način očuvam i nahranim svoju emotivnost. Razumem koliko ti je voljenost i uteha potrebna, i dobro je da si svesna toga.
Međutim, ima nešto što mi je nedostajalo u tvom prvom postu. Želela sam da vidim u toj zvezdanoj prašini od plemenitosti, ljubavi, saosećanja, tuge i bola, gde si još ti, šta želiš, čime se baviš, šta te još čini, šta te ispunjava? A videla sam samo jednu tvoju stranu. I ta strana mi se učinila kao da malo beži od sebe. Imala sam utisak da kada pišeš o mami, postaneš kao pomalo kao zalepljena za nju, kad pričaš o psu lutalici, kao da postaneš jedno sa njim, kad opisuješ kako bi želela da budeš voljena, meni nekako dolazi slika malog deteta.
Čini mi se kao da ti sama sebe ponekad “stopiš” u drugoga i tada kao da nestaneš. Ili se smanjuješ u neko dečije stanje, i pasiviziraš se u neki objekat koji drugi lako mogu da povrede. I razmišljam da to možda tebi izgleda kao “sigurno mesto”, biti stalno s nekim drugim u pasivnosti. Time odustaješ od sebe, oduzimaš sebi snagu. Ali, znaš, teško je biti sa nekim ko bi da se stopi u nas. Teško ga je voleti, jer ga ne vidimo, nemamo s kim da pričamo, da se smejemo, plačemo, koga da upoznamo. To ustvari nije ljubav nego kao neka pozicija u kojoj drugom predajemo odgovornost za sebe i postanemo zavisni i nemoćni kao dete, zaboravimo svoje stvarne godine i na svoju odgovornost.
Kad dečko prekine dopisivanje, ili vidiš da je mama hladnija nego što bi ti htela, onda se ti “odlepljuješ” od njih, i to boli – to je cena “slepljivanja” odnosno, odustanka od sebe. Rešenje bi bilo da vežbaš da budeš sa nekim, da si svesna da osećaš ljubav i naklonost, ali da imaš na umu da je drugi različit od tebe, i da se ne slepljuješ. Nego da vežbaš da malo fleksibilnije možeš da priđeš, da započneš kontakt, da budeš malo skupa s nekim, čuvajući svoju svesnost o tome da si ti osoba za sebe, i nakon druženja ili dopisivanja, da se odmakneš od njega do sledećeg susreta. To odmicanje nije baš lako, jer se vraćaš sebi u samoću, ali mi tokom svog razvoja učimo da smo sebi zapravo dobro društvo. Probaj neku laganu muziku, uzmi knjigu i podrži sebe da doživiš neki lep trenutak dok si sama.
Razmišljam o tvojoj rečenici: “ne mogu sebe nikako da zamislim kao jaku” i pitam se kako li ti zamišljaš jake osobe… i kako bi ih opisala: kao nekog ko je od kamena, ko ne oseća, ko se ne plaši, ili ko ima osobine za koje misliš da ih ti ne poseduješ? A vidiš, meni se čini da su jake osobe one koje sve vide i osećaju kao i ti, koje nose veliki bol u svojoj plemenitoj duši, ali istovremeno i žive život svakog dana kako najbolje znaju, verujući da postoji i lepa strana života i da je oni svojim uticajem, trudom i osmišljavanjem prave, koliko je moguće.
I kad smo kod jakih osoba, volela bih da ti predstavim jednu baš takvu: retko ko se na ovom forumu usudi da postavi zahtev da mu konkretan član tima da odgovor iako je odgovor već dobio od drugog člana. Mogu ti reći ne samo da je takav potez akt snage, nego i jedne životne hrabrosti i smelosti. Prepoznaješ li o kome se radi? 🙂
I još nešto, način na koji si to pitala me je iznenadio i obradovao: zahvalila si se učtivo na odgovoru koji si dobila, izvinila si se što postavljaš dodatni zahtev za kontaktom i odgovorom a zatim jednostavnim i odlučnim rečima tražila tačno šta si želela, i čak si navela svoje lične razloge za to. E to je na jednom mestu, u jednom malom pasusu: snaga, hrabrost, i zrelost.
A znaš šta ti radiš: ti tu svoju snagu uopšte ne gledaš, jer si zagledana u svoj drugi, emotivniji deo ličnosti. A ona je tu. Oba dela te čine, iako ti češće gledaš u ovaj nežniji deo. Uvek se toga seti, čak i kada te tuga prevlada na trenutak. Meni je taj tvoj neobični smeli istup bio veoma upečatljiv! Primeti kako uz svu svoju osetljivost, možeš, kako umeš, i kako lako krećeš za onim što ti treba u spoljnom svetu, sa rizikom da to možda i nećeš dobiti. A ako si mogla ovde, moći ćeš i na drugom mestu. Bravo i čestitam!!!
Zamolila bih te da ostaneš malo sa ovim mojim utiskom i da sebi odaš priznanje sebi za takvu moć i smelost. Možeš da probaš i da kažeš naglas sebi:” Ja sam nežna, osećajna, i mnogo toga me boli. Ali sam i smela i znam da se zauzmem za sebe kad mi nešto treba!” Kako ti to zvuči, sad kad si zajedno sa nama gledala u oba svoja aspekta i u obe svoje energije? Moje mišljenje je da imaš oba kapaciteta, i da će se kroz vreme oni razvijati u pravcu ravnoteže. Ovaj forum je dobro mesto da zajedno pratimo kakve ćeš načine osmisliti da neguješ, vežbaš i podjednako koristiš u životu oba dela svoje ličnosti.
Druga lepa vežba za tebe bi možda mogla da bude da vodiš dnevnik o svojim osećanjima, pa ćeš tako imati jedan kreativan ventil za teške trenutke, a i moći ćeš kroz vreme i sama da pratiš svoj rast i razvoj i neguješ svoju emotivnost na adekvatan način. Ja pišem i meni pomaže! Pokušaj! Možda se iznenadiš!
pozdrav!
Nevena