asked 9 years ago
Pre pola godine sam započela dopisivanje sa jednim deckom,kolega sa fakulteta…Izašli smo na piće posle mesec dana,bio je divan prema meni,upoznao me je sa drugovima,zagrlio me je,fokus prebacio na mene,poslao poruku na kraju da li sam stigla kući…Nastavili smo dopisivanje,mesec ili dva,pisao mi je da sam “limited edition” itd.Rekla sam da mi se sviđa, ali je odgovorio da zna, nista više.Iako je ponekad pokazivao znake ljubomore…Do tad sam već bila zaljubljena u njega.Dopisivali smo se i dalje…Govorio mi je da se ponaša kao dete od 5 godina, da je nezreo…Htela sam da se vidimo,ali on nije mogao iz nekog razloga, nastavili smo dopisivanje,opet sam htela da se vidimo,našli smo se u kafiću i gledali finale košarke, ispratio me je do stana, ništa od poljupca…Poslala sam mu poruku posle 10 minuta ako može da izađe ispred zgrade, rekao da je ne može jer se tušira…Nismo se čuli posle toga 10 dana.Poslao je poruku, izvinio se što je ispao majmun, htela sam da vidimo, rekao je da neće da ponovo ispadne idiot i da se vidimo kao drugari, rekla sam ok.Kad smo se videli, pričali smo,na kraju je rekao da prosto nema hemije između nas… Dogovorili se da smo ortaci.Priznao da se igrao samnom.Zavolela sam ga.Nastavili smo da se dopisujemo, prilazio mi je na fakultetu, kad smo izašli na žurku poslao mi je poruku “Posmatram te…” ali kad sam mu rekla da priđe da se pozdravimo nije uradio.Tokom dopisivanja par puta sam napisala “Druže…” i on bi se smejao na to. Kad god sam prekinula kontakt, srela bih ga u mom kraju, ili bi poslao poruku, ili bih ga srela na fakultetu…Hteo je uvek da pomogne oko fakulteta ako treba neki domaći ili drugo.Pružao mi je podršku…Nismo u kontaktu dve nedelje…Saznala sam da se viđa sa mojom dobrom drugaricom iz grupe na fakultetu, sama je rekla na jednoj žurci pred društvom, ali samo se viđaju,nisu u vezi…Međutim videla sam da su se poljubili… Ne znam šta da radim kad ga vidim…
Osećam se osramoćeno, ponos mi je povređen… Uvek sam se ponašala damski pred momcima, zaljubljivali su se u mene, trudili da me osvoje, bili uporni… Prvi put sam pokazala iskreno interesovanje i bila sam iskorišćena za dizanje njegovog ega… Pitam se da li je sve bilo lažno, lepe reči, pažnja… Ne znam šta da radim…
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Poštovani,
Da dodam, mislim da ne želim više nikad da pokažem emocije nekome, ni da volim… posle ovog iskustva. Mesec dana ne mogu da se povratim u normalu, da budem nasmejana, ispunjena, zadovoljna… Jedino što osećam je bol.
Hvala na odgovoru
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Poštovana,
Nažalost, ljudi su oholi kada su emocije u pitanju, valjda zbog toga što su nam oku nevidljive, a nekoj tihoj i usamljenoj duši ponekad previše i čudne. Idemo kroz život i povređujemo, a da toga ponekad nismo ni svesni. Odbijamo, ostavljamo, izgovaramo reči onako sebično bez razmišljanja, a onda se postavimo kao da se nikada nije ništa ni desilo.
Bol je normalno iskustvo za čoveka, ali moderanom čoveku je ego ogroman i centriran na sebe. Bol je nešto od čega se beži, bol je pobuna – ali ona pobuna koja je nužna našoj duši da bude nahranjena. Jer je bol sastavni deo života.
Normalno je da ste sada povređeni, a ako vam je prvi put, još bolje. Budite sa tim osećanjem i zapamtite ga, jer će ga u životu biti još mnogo puta – možda ne nužno od drugih, možemo povrediti i sami sebe. Ljudi poput vašeg kolege, postoje i on nije jedini koji vas je mogao izigrati da biste ga jurili (mada moramo biti oprezni sa donošenjem zaključaka, ne možemo znati, šta su njegovi motivi, a nisu vam više ni bitni); život je pun istih, ali isto tako i različitih ljudi, onih sa kojima će vam se osmeh vraćati na lice kada god pomislite na njihov osmeh, miris, glas. Stoga je važno da vaše loše iskustvo ne generalizujete, postoje i postojaće oni u vašem životu koji to nisu zaslužili. Kontakt sa bolom očvršćuje i uči, bol i tuga su mudre sestre koje otvaraju dušu ka novim prostorima i novim dubinama.
Srdačno,
Ognjen Vukotić