Poštovani,
Pratim vaše natpise i najpe želim da pohvalim Vaš rad,koji mi izgleda da je od velike pomoći korisnicima sajta.Odgovori su takvi da u njima često pronalazim i razjašnjenja svojih nejasnoća.Naravno, i meni se moji problemi i nejasnoće čine velikim i nepremostivim i otuda saam rešio da potražim savet.
Pokušaću da ukratko opisem.
Pre vise od godinu dana razisao sam se sa devojkom sa kojom sam bio u vezi oko 10 godina.Posle raskida naročito par meseci nakon, osećao sam se dosta tužno i uglavnom sam samo o tome razmišljao. Nisam prosto bio u stanju da nastavim dalje sa nekim a da to traje i da mu se do kraja predam.
Par meseci nakon raskida ona je počela da me ”cima”,ali na dosta drzak i uvredljiv način.
Razume se da je mene označavala kao jedinog krivca.Ali zaista, nije želela sebe da vidi ni u jednom uzroku problema!Ukratko, pravi uzrok raskida je taj što zaista nakon duge veze nisam vise imao razumevanja za nekog ko ne zeli da napusti roditelje (a ima preko 30 godina)i počne zajednički zivot.Dugo vremena, dok smo jos bili u vezi,odbijan je i svaki razgovor na tu temu.Inače, devojka je dosta privržena roiteljima i po mom mišljenju to je dosta uzrokovalo da veza predugo traje.,pa se na kraju završila i raskidom.
Dakle,prošao je i ozbiljan period nakon raskida. Prošao sam put tuge, sete,žalovanja – meni do tada nepoznatih osećanja,nedostajanja, kao i uverenja da sam godinama bio u zabludi.Zaista dosao sam do saznanja da ceo film nije bio za mene, jer su reziseri vec podelili glavne uloge a na meni je bilo da se uklopim u vec napisan scenario.
Polako za mene je počeo jedan drugačiji život,po mnogo čemu bolji u kome sam više uspevao da izrazim sebe.Nekako sam prebrodio krizu i počeo da rešavam druge živortne stvari, koje su se nagomilale u medjuvremenu, i to ide svojim tokom.
Dakle, ono sto sada fokusiram kao problem je njeno povremeno javljanje.Ono je kontinuirano i javlja se od raskida pa do danas sa manjim ili vecim pauzama.Dozivljavam to kao provokaciju i trudim se da ne nasedam. Ono je uvredljivo i neprijatno do krajnjih granica .Ne znam šta time želi postići? Zašto pribegava komunikaciji slanja poruka umesto otvorenog razgovora?
Ono sto mi deluje kao veći problem je to što mi na neki čudan način nedostaje. Često razmiljam o svemu, hipotetički čak i o tome šta bi bilo kada bi smo ponovo bili zajedno, uprkosto je potpuno jasno iz racionalnih razloga i njenog odnosa prema meni da to ne bi bio dobar potez. Kao da imam neku potrebu da se dokazujem, ili čak da je učestvujem u njenom menjanju.
Kao da sva osećanja nisu isčezla iz mene uprkos njenom više nego lošem i nezadovoljavajućem odnosu nakon raskida.U nekim navratima stavljao sam do znanja da ukoliko želi išta da pokuša mora promeniti odnos prema meni,medjutim nije se pokazala spremnom ni za otvoren razgovor oči u oči.
Često kod mene ožive dileme tipa zasto je to tako, kao i vredi li pokušati povremeno, mada u manjem obimu nego ranije.
Sta ustvari uraditi konkretno kako bi nekoga podstakao na promenu?
Generalno, imam utisak da sam krenuo svojim putem ali da se osvrćem nadi da čekam da me neko pozove da se vratim,Iako vreme čini svoje i to je sve manje verovatno.
Nisam do kraja doneo odluku u kom ću smeru.Nalazim se izmedju pitanja kuda dalje I konstatacije da je to jedna od teškoća na putu oporavka…
Dodatno komplikuje situaciju I to što se sa drugim devojkama ne pronalazim potpuno u priči I čini mi se nemoguće da se zaljubim,pa to dodatno otvara prostor za razmisljanje.
Kakvo je Vase vidjenje? Sta uraditi?Vredi li pokušati ponovo? Zašto mi se sve ovo uopše pada na pamet?