asked 9 years ago
Sve je pocelo pre 4 godine.
Upisala sam fakultet ne razmisljajuci mnogo da
je to profesija sa kojim cu se baviti u zivotu.
Studirala sam 2 godine na tom fakultetu i postigla ne tako lose rezultate (bilo je tu i 9,10 iz poprilicno slozenih predmeta),ali sve vreme sam razmisljala kako to nije za mene i sebi stvarla pritisak.
Ali odjednom hirovito odlucujem da sve napustim, razmisljajuci da to zanimanje nije za mene,da je isuvise tesko,finansijski iscrpno po moje roditelje,jer sam na samofinansiranju.Strah od toga da necu uspeti i da je sve uzalud.Ubrzo dolazi do mojih zdravstvenih problema.Lekar je pre nego sto je utvrdio dijagnozu saopstio da sumlja u veoma oszbiljnu bolest i da je najbolje do rezultati krvne analize(mesec dana,to se produzava na jos par meseci dok se obave analize i pregleda )strogo mirujem i ne izlazim iz kuce.To me je dotuklo,preplasena i potpuno slomljena vec mislim da sam tesko bolesna.Posle svega ustanovilo se da nije nista ozbiljno.Nakon svega trebala bih biti zahvalna na pruzenoj sansi za zivot.Ubrzo nakon toga upisujem jos jedan fakultet,zatim ga napustam,pa ove godine jos jedan.Osecam se potpuno zbunjeno,zapetljano,zakoceno.Ne znam uopste sta radim, nista me ne ispunjava,svesna sa da sa srednjom skolom nemam svetlu buducnost,zelim da zavrsim fakultet,ali nesto duboko u meni kao da me koci.Strah od novog pocetka je ogroman,ogranicena sam i sto se tice godina(vecina mojih drugarica je na kraju studija,osecam zavist koju do sada nikada nisam osecala),neodlucna sam,izgubila sam samopouzdanje i samopoverenje.Plasim se da cu opet odustati.Ni u cemu ne pronalazim smisao.
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Poštovana,
Brzina života i potreba za postignućem i uspehom, kojom se moderni čovek veliča i diči, zapravo crpi energiju iz onoga što nam je u životu, za ispunjenje najpotrebnije – svesnost i praćenje sebe.
Vaša duša vam govori, kao i duša svakog čoveka. Na nama je jedina obaveza da umemo da je slušamo, jer je to jedina komunikacija koja se nikada ne može pokvariti, ali može se ignorisati. Svaka naša odluka, svaki naš korak, snovi, razmišljanja, maštanja, odnosi, sve su to pokazatelji onoga u čemu smo, sve su to govori naše duše.
Razmislite o tome kako biste se osećali kada biste sebi dali dozvolu da stanete? Bez ikakve obaveze da uspete i da se takmičite. Stanite i oslušnite sebe polako. Vidite šta je ono što je vama zapravo potrebno. Dajte sebi dozvolu da se to pojavi, ma koliko čudno i protivno vašim uverenjima bilo, dajte sebi dozvolu da postupite onako kako se osećate. Da li je to možda potreba da pauzirate jednu godinu, koju možete posvetiti otkrivanju svojih želja? Da li je to možda potpuno napuštanje studija?
Pogledajte zbog koga panično trčite sa fakulteta na fakultet, puni zavisti prema prijateljicama? Odakle dolazi ta podreba? Da li je vaša ili je to nešto što dolazi od vama bitnih ljudi, poput roditelja? Da li imate potrebu da zadovoljite tuđa očekivanja.
Pitanja o nama samima, bavljenje sobom i slušanje sebe, povezujući se sa istinskim željama, jeste ono što nas ispunjuje. Paradoksalno, za to nam ništa drugo do sami sebi, ni ne treba. Spoljašnjost nas nikada ne može ispuniti kao kontakt sa našom dušom.
Srdačno,
Ognjen Vukotić