asked 11 years ago Moje dete ima 3,5 godine.Od pre pol godine se lose ponasa.U pocetku mi je bilo normalno da je nemiran,da nece da pokupi igracke,da baci kamion..al je to doslo do te mere da baca non stop stvari,igracke,gura nesto sa stola…Najvise to radi u prisustvu nekih osoba,pa povezujem da je to zato sto mu mnogo ne obracaju paznju,pa da privuc epaznju,Jer nikako da dokazem da kad je sa mnom il s mojim roditeljima,je normalno i mirno dte.Povezujem da je to neko negodovanje,al ne mogu da otkrijem.Kad mu nesto ne ucinimo,on baca,al to nije isto kao kad on to non stop radi kad dodju muzevljevi roditelji,brat..i gadja ih svime,udara.S jedne strane kao jedva ceka da ih vidi,a kad dodju on ih udara.Brinem se jer ne shvata da moze da povredi nekog.Kada je s decom to ne radi,al se plasim sta mogu da ocekujem.Probala sam pricanjem,al nista…po dupetu..al je jos gori, pa sam neko vreme kulirala…al sa mnom je ok jer mu ja kazem da sa mnom tako ne moze i uvek ga zaposljavam necim.Ja mu pricam da je dobar decak i vidim da voli kad se hvali,a muzevljevi ga stalno grde.Dal je to u pitanju?Al ne znam kako dalje,jer oni ne mogu da ne dolaze…a iritiraju ga.Ja ga ne mogu sakriti od sveta!Imate li savet?Hvala
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Poštovana,
Govorite o vrlo čestom problemu danas, probemu sa kojim nam se obraćaju mnogi klijenti.
Razvojno gledano uzrast o kome govorimo je vreme “velike moći”. Dete je u stanju da trči, da se penje, da baca predmete. Zagospodarilo je svojom motorikom i sada oseća veliku moć i radost. Ostaje dugi rad na razvoju raznih mehanizama inhibicije, rad koji da tako kažem treje kroz čitavo odrastanje. Sa tri godine dete je na početku tih procesa. Ovo ume da bude i period intenzivne borbe za granice u kojem dete uči da postoje nagrada i kazna, dozvoljeni i nedozvoljni obici ponašanja i protesta. Ovo je takođe često period psihološke dominacije. Dete oseća da je zapravo na svoj način jače od odraslih jer je u stanju da bude bezobzirno. Psiholozi veruju da dete ovim traži granicu. Sve zajedno ovo često predstavlja veliki izazov za roditelje.
Generalno kada nam dolze gosti deca su veoma uzbuđena i pokažu ceo repertoar neuobičajnog ponašanje, upravo onog koje “ne bi trebalo” da bude viđeno. Babe, dede, stričevi obično ne dolze da bi svoje vreme posvetili deteu, tj. da bi se sa njim igrali na njegovom nivou, negde ga vodili, radili sa nim nešto što je prikladno njegovom uzrstu i godinama. Umesto toga, gosti će sesti, poslužiti se, razgovarati a to obično nije način na koji malo dete može da učestvuje. Ono trči okolo i traži načina da skrene pažnju na sebe. Moguće je da je u ovom slučaju bacanje igračaka i udaranje privlačenje pažnje, pokazivanje nezadovoljstva zbog odsustva pažnje, izraz viša energije i radosti, ali verovatno i uobičajno dečije iskušavanje grasnica i nastojanje da se ostali kontrolišu. Pošto za to dobija grdnju umesto da je zaustavljeno realnom granicom, dete će se ponašati još gore da bi potrvrdilo svoju moć i dominaciju. Ono samo nesveno želi da bude prihvaćeno i želi da se razmeni na njemu prikladan način. Ono na šta nailazi je, međutim dvodtruko odbacivanje. Odrasli nisu tu za njega ni u razmeni ni u postavljenju granice.
Nije jednistvno promeniti situaciju u koju je uključeno tako mnogo ljudi. Osnova rada na tome je naša rešenost. Moramo biti veoma rešeni da s jedne strane sprovodimo strategiju, a struge strane ostanemo jasni sa svojom granicom bez obzira na detetove pokušaje da je sruši, ma koliko to bilo neprijatno (ijako dete recimo tada može jako da plače postavljenje ili da se bacaka okolo, istrajavnje na granici obično je mnogo veća trauma za rodtelje nego za dete).
Evo ipak nekih saveta. Dobro je imati strategije kako zaposliti i delom uključiti dete. Dok razgovarate s deteom i pripremate ga za njihov dolazak napravite provizorni program. Kad objašnjavate detetu zašto ga gosti grde, dogovarajte se šta bi ste mogi da radite da to ne bude tako. Napravite za rođeke malu priredbu. Naučite sa njim nekoliko “plesnih koraka” uz omiljenu dečiju muziku, još bolje je ako hoće da peva u toku igre. Nek nauči kratu pesmicu za babu i dedu. Nek dobije pohvale. Nek sa u svojoj sobi (ili negde gde to može) gađa mekanom loptom sa stricem. Neka se sa stricem gnjavi i rve u svojoj sobi. Dete trži društvo i ne može da sedi mirno, već sa nekim mora da se igra. To je njegov način da oseti da je uključeno i da pripada. S druge strane objasnite mu da to ne može da traje beskrajno i da pose tih igara mora nešto da radi sam, npr. da pravi kućicu od velikih jastuka, gledati crtaće ili igrati irgicu. Objasnite mu de će onda biti pohvaljeno i nagrađeno i smislite neku momentalnu nagredu ili kaznu koju će te mu predočiti.
Pošto su ljudski mladunci, kao i svi mladunci na ovom svetu nazajažljivi, čak i ako strategija uspe, dete će verovatno tražiti još. Podesteite ga na dogovor. Pitajte ga još koliko puta. Pregovarajte, probajte da napravite dogovor. Još samo jednput neka ga na primer tata uhvati za ruke i vrti u krug, još samo jedna pesmica, još samo jedan trk od sobe do sobe da deda vidi kako je brz i pohvali ga.., i onda se dalje igra samo i ne smeta. Ako dete ruši i tu granicu, odmah morate biti spremni da sprovedete kaznu. Jednostvo ga momentalno odstranite fizički. Izvedite ga napolje ili ga odvedite u drugu protoriju gde će te biti sa njim sami petnajstak minuta. Fizički ga zadržite da se vrati. Ako plače izdržite. Ne sprečavajte ga da plače, nezadovoljstvo mora da se kanališe, ali ne popuštajte. Neka udara pesnicom po jastuku u vašem krilu. Ali ne popuštajte. Emocije su dozvoljene i potrebne. Nebrinite što plače, to je verovatno veći stres za vas nego za njega. Recite mu: “Vidim da si sada jako ljut, razgovaraćemo ponovo kad se malo smiriš.”
Budite spremni na to da će gosti verovatno takođe biti uznemireni i da će te biti optuženi da ste najgora majka na svetu. Ipak mnogo je bolje da se deteu postavi granica koja će promeniti njegovo ponašanje nego da bude izloženo stalnim i stalnim grdnjama bez stavrne granice. Kada se dete malo smiri ponovo mu recite šta treba da radi a šta ne sme da radi da bi bilo pušteno da bude sa ostalima. Kada pristane pustite ga. Ako nastavlja sa nedozvoljenim ponašanjem ne čejkate dugo. Opomenite ga s rešenošću da će te ga ponovo izolovati ako nastavi. Ako nastvai, a verovatno hoće, odma ga ponovo izolujte na narednih petnajt minuta. Nema veze što je ručak u toku. Vi ste potrebi deteu (ili vaš suprug naravno) i vaše je mesto tada pored njega. Budite spreni da u nekoliko postea više vcremena provedete sa njim u drugoj sobi zbog kazne nego sa gostima. Da bi granica delovala deca na nju moraju da isklae svu svoju nagu i upornost, to je njihov posao. Pokušajte da svemu priđete mirno. Ako vas izbaci iz takta pobedilo vas je. Ništa za to, umirte se malo, udahnte duboko i nastvaite sa borbom. Imajte u vodu da mu suštinski zaista ne radite ništa strašno. Budite uporni i postojini. Nakon svega, kada gosti odu razgovarajte sa njim. Istinski ga pohvalite za ono što je bio dobar. Zatim mu ponovo kratko i jasno recite šta nesme da radi i da će sveki put biti kažnjen na isti način. Nakon nekoliko dolazaka njegovo ponašanje će verovatno početi da se menja.
Od srca preporučujem sjajnu knjigu Najdžela Lata “Kako deci postviti granice i pri tome sačuvati živce” koju možete naručiti na sajtu Psihopolisa. Ona će vas i vašeg supruga ojačati u borbi za granice. Najdžel govori “bezorbaznoj ekonomiji”. Zanimljivo je i moćno trčati, bacati, udarati. Zašto bi se dete odrklo toga? Neće se odeći ako cena za takvo ponašanje ne bude veoća od dobiti. Čim shvati da ste zaista moćniji od njega (kao što i treba da budete da bi se dete osećalo sigurno) i da će zaista katak izlet u nedzvoljeno ponašanje platiti daleko većom cenom, ono će proneiti način i biće vam zahvalno jer će se i samo osećato bolje.
Ovo je matrica koju možete koristiti i u drugim situacijama. Iapk ne zabrovite da dete, da bi bilo dete mora da trči, da se penje, da skoči u baru, da uzme prlavu granu sa zemlje, da padne, da se isprlja… Grnica mora da bude dobro odmerena i bi dete imalo dovoljno protora za sve te svoje potrebe, vaki dan. Ipak tamo gde želite da postavite granicu, morate je i sprovesti. Sprovođenje granice mnogo je manja trauma nego grozna gnjavaža za sve koja nastaje ako granice realno nema.
S poštovanjem, Nikola