Poštovani,

Svakako da naše iskustvo ostavlja trag na nama, i da ponekad zaključujemo i donosimo odluke na osnovu iskustava iz prošlosti, pretpostavljam da to važi za većinu ljudi. Nije retka pojava da smo razvijeni samo jednim delom, kao što si nam napisao – intelektualno, a da zanemarujemo emocionalni razvoj.

U redu je da se preispitujemo ali ako previše razmišljamo o sebi nekada dođemo na mesto zbunjenosti i nemogućnosti da se pokrenemo u bilo kom pravcu. Mnogo informacija je dostupno preko interneta, koje mogu ali i ne moraju biti odgovor na naše stanje. Nekada previše informacija dodatno pravi konfuziju. Pitanja o cilju u životu, samopouzdanju da napravimo neki korak, rizikujemo, važe za sve, svi u neko vreme dođemo do tog mesta i tih pitanja, ali je individualno šta ćemo I kako uraditi I zavisi samo od nas.

Psihoterapija nas uči da gledamo u sebe i pronalazimo sopstvene odgovore i istinu, i može da pomogne, ukoliko za terapiju nema mogućnosti, verujem da bi razgovor sa bliskom osobom iz okruženja koristio, deljenje iskustva, da li se I drugi osećaju slično. Razmisli o terapiji putem skajpa, to je jedno od rešenja na koje se odlučuju mnogi koji žive u manjim sredinama.

U naslovu si napisao nekontrolisano ispoljavanje emocija iako u samom pismu nije bilo toliko reči o emocijama, pa možeš pretražiti I pregledati pitanja I odgovore na našem sajtu, dosta je pisano na tu temu. Nije loše pročitati kako drugi doživljavaju svoje emocije I kako se sa njima nose.

Pozdrav,
Bojana

Da,nekontrolisano ispoljavanje pod time podrazumijevam to sto sam impulsivan ne umijem da kontrolisem bilo kakvu emociju,kad sam sa nekim u ok odnosima sve je dobro dok ne pocne da se zeza na moj racun,ja to ne umijem da shvatim kao salu,vec shvatam kao uvredu ili se pravim da se nisam uvrijedio.Ne umijem da uzvratim salu,a i kad pokusam to zvuci kao sarkazam.tako da ljudi s kojima se ajmo reci pocnem salit vjerovatno pomisle ko zna sta,sto mozda i nije daleko od istine.mislim da ja ne funkcionisem kao vecina ljudi sto se tice tih emotivnih stanja.gledam ostale kako imaju svi neke svoje aktivnosti u koje su ukljuceni,a ja nemam nista sto bi me moglo onako istinski zanimat.citao sam da smi svi mi jedinstveni ili “posebni” po nekim svojim crtama karaktera,gena i sl.ja znam da nisam jedinstven.jednostavno ja nisam ja.niti znam ko sam i sto sam.sam svi ostali samo nisam svoj.sve sto mi se desava u bilo kakvom kontaktu pokusavam da budem kao taj neko.previse analiziram stvari.kad god se neko nasali samnom ja to svatim ozbiljno ili kao neslanu salu.i da to sto vi kazete pravise informacija stvara konfuziju.U zelji da saznam sta se desava samnom procitao sam toliko nekih stvari i psihickih poremecaja da smatram da skoro svaki imam.potpuno sam poludio.spavam po 12 sati samo nebi li me pustile te misli a i kad spavam sanjam neke abnormalne stvari.samo vise i vise se otudjujem od svih od straha da sam nenormalan.i cak ni prema bliskim osobama ne gajim neki veliki osjecaj empatije kao sto sam citao.samo kad sam u stresnom stanju ili kad mi de nesto bas lose desi nekom ko god da je prouzrokovao taj mozda i moj “zamisljeni” bol kazem sve sto mislim o njemu i prema svim ostalim koje uopste znam ophodim se kao da su me uvrijedili.ne umijem u odnosima sa bilo kim da kazem sta mi stvarno smeta,jer smeta mi sve sto meni ne odgovara.i gledam sve crno bijelo ili je lijepo ili je ruzno sredine nema.zato sam i rekao da patim od ovog poremecaja.to nije normalno ja to znam!dali postoji nesto sto bi moglo da mi pomogne ne zelim da sam ovo sto jesam.!

Jednostavno nekad sam los,a nekad dobar sve u zavisnosti od situacije u kojoj se nalazim..ko je prema meni ok ja mu vracam 100 puta bolje i onda ta osoba ma ko to bio ili iskoristi to sto ja na taj nacin vratim sve ono lijepo sto mi je ucinio.ako je neko los isto tako gledam da se osvetim na bilo koji nacin posebno razmisljajuci.ne umijem da kazem sebi pa dobro sta da radim pusti budalu sebi je sam skrivio time sto me je zeznuo/la ..jednostavno ukoliko je neko prema meni los ja potiskujem da mu to u oci kazem.imam na neki nacin strah od autoriteta i od psihicki jakih osoba koje umiju da trezveno razmisljaju i da kazu NE kad treba da tako da se cesto druzim sa nekim ko saoseca samnom a to obicno budu ili neko ko je mladji od mene ili neko ko je dozivio ponizenje od te iste osobe.

Poštovani,

To da analiziramo sebe je stvarno bolest savremenog doba. Ljudi pre nisu imali vremena da se toliko bave sobom kao što mi radimo danas. Mnogi ljudi shvate da je neki vid borbe sa sobom u svakodnevnom životu takoreći neophodan i kao što si i sam napisao, u nekim situacijama sam ovakav a u nekim drugim onakav i nisam baš siguran kakav sam ustvari.

Zanimljivo je koliko informacija i znanja imate o sebi, ne znam gde ste i kad pre stigli sve to da saznate. Ali se sećam kada sam čitala i učila o raznim poremećajima i bolestima i takođe sam se pronalazila u većini. Tako to ide, prepoznamo jedan ili dva simptoma kod nas i onda izgradimo čitavu priču oko toga. Postoji i komična strana svega što mislimo o sebi. Ipak, da se nekome utvrdi psihičko oboljenje potrebno je mnogo više od nekoliko simptoma. Ukoliko bi vas to umirilo, zakažite pregled i procenu kod psihijatra.

Na internetu nas preplavljuju informacijama o samopomoći i tehnikama izlečenja, kao i informacijama koje sve bolesti i poremećaje imamo, možemo barem pokušati da ne shvatamo tako ozbiljno ili apsolutno istinito. Online savetovanje koje radimo veoma je ograničeno, moram to da ponovim, mi možemo saslušati iskustvo i pitanja koja imate, ali nemamo konkretna rešenja i odgovore jer ovim putem jednostavno nismo u mogućnosti da sagledamo problem na pravi način. I, ovo o čemu ste pisali važi za većinu ljudi, ipak smo mi svi slični, samo što se neki time bave a druge ta pitanja ne zanimaju.

Pozdrav,
Bojana

To sto toliko pisem o sebi to jest informacije koje ovdje iznosim je sve izvor toga sto se pise po internetu,uglavnom svaku stvar koju sam procitao o tim poremecajima,sam uporedio sa mojim dosadasnjim stanjem u zivotu previse sam preispitivao svoju situaciju u kojoj sam nedavno bio i tako je doslo do tog stanja kad god mi neko nesto kaze ubacim se u to sto sam procitao i pocnem da analiziram,najvise bih volio da izgubim pamcenje i da se toga vise ne sjecam,kako se nebih “vracao” da pocnem iznova zivot.gdje god da odem,s kim god da pricam ponavljaju se isti “tripovi”.imam osjecaj kad govorim istinu da mi niko ne vjeruje i od muke sam sebe ubijedim u to da je laz,potisnem ono sto sam rekao i prihvatim tudje misljenje i poistovecujem se s time ili ukoliko zelim da dokazem da ja pricam istinu ne umijem da izrazim to na pravilan nacin vec kroz kako sam rekao cutanje ili sarkazam.Prije neki dan sam pricao sa jednom bliskom osobom starijom i rekao mi je da ce mi se uvijek vracati ovakvo misljenje o sebi sto me je dodatno sabilo.ja sam procitao da se to zove anksioznost i strah me je da necu moci nikad to da izbjegnem tokom citavog zivota.sad me je strah bukvalno od svega.od svakog kontakta od svake konverzacije i strah me je da podjem kod strucnog lica upravo zbog toga da mi ne kaze da sam poludio i da idem na lijecenje.