asked 10 years ago Postovani
Imam 32g a decko s kojim imam problem 40g.Mi smo se upoznali prosle godine,poceli smo da se dopisujemo u pocetku i to je trajalo oko 2mj.zatim su uslijedila povremena vidjanja.Ja sam razvila emocije koje su njemu jasne,medjutim ja njegove pretpostavljam jer je dosta zatvoren i cutljiv,pa mu razgovori na temu emocija ili bilo kakvo izrazavanje istih je “patetika”.Stekla sam dojam da mu je to vise odbrambeni mehanizam,da se plasi i da se zato tako ponasa.Imao je ponekad ispade da me “zaboravi”pozvati i sl.i ako to sve obeca.Znam da nema nikog drugog vec to je stit.S nama je sve nekako relativno dobro funkcionisalo dok mi se iz cista mira nije prestao javljati,a ovo mi je vec ucinio jedan put.Tad sam nekako to prevazisla tako sto sam pustila,pa se vratilo sve u normalu,medjutim ovaj put nisam htjela pa sam ga pozvala,ali mi je prekinuo vezu,nije htio da se javi,ne znam zasto?Na poruku koju sam tad napisala napisao je da je sve ok,ali da sad ima obaveza te da ne ide nikud??Nije mi nista jasno,ostavila sam tako,proslo je oko 10 dana ja i dalje ne znam sta je razlog ovakvog ponasanja?Doznala sam da je prije 7g imao vezu koja se lose zavrsila,a znam da mu je obitelj pomalo disfunkcionalna,i ako on zivi sam duze vrjeme.
Molila bih Vas za savjet sta da ucinim,kako dalje da se ponasam?Sta li je s njim?Ima dosta prijatelja nije antisocijalan tip i ako je dosta miran i povuceniji u odnosu na druge.Veoma je drag i pazljiv i smatram da nije nezreo u smislu nekih paralelnih veza,jer zivimo u dosta malom mjestu i vjerujem da bi se to saznalo da je tako,ali opet moze svasta da bude i mnogo sam zbunjena.
Hvala
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago Poštovana,
Emotivna veza je po prirodi mesto naše velike investiranosti. Tu su naše želje i nade veoma jake, isto koliko i naša strahovanja i spremnost na samoobmanjivanje. Emotivne veze su stoga veoma bogate za rad na sebi i istovremno su mesto gde je rad na sebi najizazovniji.
Unutršnji konflikt obično rešavamo tako što se usmerimo na drugog pa se bavimo pitanjem šta se događa sa njim a mnogo manje pitanjem šta se dešava sa nama. Ako dakle situacija koju ste Vi izneli ima nekavo univerzalno “rešenje” onda je to napor da se okrenemo sebi i bavimo sobom. Nažalost ne možemo mnogo uticati na ono što se događa u drugima tako da njima moramo ostaviti njihove procese.
Razmislite šta je ono što ne želite da vidite? Otkud Vi u jednom ovakvom odnosu i kakav on smisao ima za vas? Šta je ono u šta verujete, šta je ono u šta se trudite da verujete i šta je ono u šta ne verujete? Pokušajte da zamislite da se sve to dešava nekoj vašoj prijateljici. Kako bi ste Vi odgovorili na pitanja koja su postavljena?
S poštovenjem, Nikola