asked 11 years ago Poštovani,
Imam prekrasnog dečaka od tri godine. Željena beba, ljubljena beba. Od trenutka kada je došao na svet bio nam je najvažniji. Lepo vaspitano dete koje zna i hoće da posluša, sa kojim možete gde god i kad god. Ne gleda svađe, ne raste ispred televizora i kompjutera, sa njim se crta, igra, trči…
Prvi problemi su krenuli kada je krenuo u vrtić kada sam primetila možda i po prvi put da mene neće da posluša. Napomenula sam to na jednom roditeljskom i dobila objašnjenje koje mi je imalo logike- ‘ovde ima dvadesetoro dece, nije u centru pažnje, to mora da nadoknadi kod kuće – proćiće’. U međuvremenu je dobio sestricu- od prvog dana trudnoće mu se pričalo, bio je uključen u sve od garderobe do kreveca – svaki dan smo čekali seku i seka je došla. On je toliko prepun ljubavi, nežnosti i pažnje prema njoj od prvog dana. Koliko je on oduševljen sekom, toliko smo mi oduševljeni sa njim. Ništa se nije promenilo – on je i dalje centar sveta kome se poklanja vreme, crtamo, igramo se, trčimo… Nisam zaposlena, živim u gradu u kome malo ljudi poznajem – tako da gotovo 99% svog vremena provedem sa njim.
Oprostićete mi na preopširnosti ali pokušavam da vam pružim sve informacije.
U međuvremenu, njegovo ponašanje se promenilo do te mere da je to postalo dete koje apsolutno ne posluša dok mu se ne kaže barem tri puta, a pitanje je da li će i tada bez podignutog glasa. Dete koje će namerno odraditi ono što mu je rečeno da ne sme, dete kome se više ništa ne može objasniti niti dokazati. Ti njegovi napadi prelaze u bacanje, histeriju, vrištanje, udaranje… Pokušala sam pričati, slati u sobu, na stolicu, i po guzi je dobijao – jednostavno bez ikakvog efekta, bilo milom ili silom, nekad ni kratkotrajnog, a kamoli dugotrajnog.
Dovodi me u situaciju da više ne mogu da mu verujem, da ne mogu da se oslonim da ću mu predvideti reakciju. Postaje mi nemoguće da izađem napolje sa njim i bebom, jer se jako bojim da će u tom svom besu uspeti da se povredi. On nema sredine- ili je idealan, ili mi tera suze u oči. Obožavam ga, on je ceo naš svet, čak se toliko puta uplašim da ću se ogrešiti o ćerkicu kada uporedim brigu i pažnju i vreme koju smo posvećivali i sada posvećujemo njemu, a koju njoj.
Razlog zbog koga sam bila preopširna jeste: nemojte mi reći da je problem u porodici – jer zaista odrasta u funkcionalnoj porodici koja mu posvećuje kvalitetno vreme. Nemojte mi reći da je ljubomoran na sestru – jer nju obožava, čak i kad je pun besa gleda u nju sa osmehom i nežnošću. Nemojte mi reći da će ga proći – to sam već čula, a samo postaje gore.
Kako da ispravim sve ovo? Kako da uspem da ga naučim sve ono što sam mislila da sam uspela? Kako da rešim ove krize i izbegnem ovakvo ponašanje? Slušam komentare o lošim majkama koje ostavljaju decu ispred kompjutera, Tv, ne igraju se sa njima, zanemaruju ih. Kako da se onda oseća majka potpuno posvećena svom detetu koja doživi ovako nešto?
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Poštovana,
Verujem da ste svom sinu mnogo pružili u dosadašnjem razvoju. Faza prvobitne povezanosti i sjedinjenosti majke i deteta ima izvanredan značaj za čitav život i verujem da je vaš sinčić srećnik koji nije mogao više dobiti.
Sada se međutim postvlja pitanje šta se događa i ja naravno imam samo pretpostavke koje vam možda mogu poslužiti kao pravac za razmišljanje. Dakle pre nego svog mališana “poprevite” mislim da je veoma važno da nekako razumete šta je ono što on radi, šta je ono što vam poručuje.
Prema Giovani celokupan razvoj u prve tri godine je ravoj od “Mi” do “Ja-Ti”. Dete i mama u poečetku su jedno “Mi” bez granica između, koje se polako razgrađuje i pretvara u “Ja – Ti” odnos dve nezavsine jedinke. Ovaj proces razgradnje veoma je izazovan za svakog roditelja i svako dete.
Prema izvesnom Wilberu faza između 24 i 36 meseca života i nadalje (ovo starosno određenje je donekle individulano, nije strago) je faza prelaska iz takozvane pred-personalne u personalnu fazu. Neposlušnost kad dece koja se obično u ovoj fazi javlja na jedan novi i ponekad dramatičan način ima odeđenu važnu ulogu, a to je početak gradnje nezavisnog i samostalnog selfa. U ovoj fazi dete hoće [b]samo[/b] da rizikuje, eksperimentiše, trči, penje se po nameštaju i klupama u parku, pada… U ovoj fazi dakle dete polako postaje [b]samostalni[/b] istraživač fizičkog sveta. Neposlušnost ovde ima vrlo odrđenu funkicju. “Neće biti kako Ti hoćeš, već kako Ja hoću!” – glavna je poruka koja prirodno počnje da dolazi sa obe strane, i od deteta i od rodtelja. “Ja a ne Ti” – poručuje dete i to mu služi da počne da učvršćuje i oseća jasnu razliku između “Ja” i “Ti”, da stiče iskustvo svoje autonomije i odvojenosti. Ovo naravno roditelje jako plaši. Svet oko nas je opasan i ne baš prilagođen deci a dete nije sposobno da opasnosti predviđa i ponaša se na po sebe bezbedan način. Idealno bi bilo, da se malo našalim, ako bi dete umesto svog selfa imao naš, jer uprvo mi znamo šta je po njega najbolje i najbezbednije. Možda bi to zaista i bilo najbezbednije, ali bi cena toga bila da mališan nikada ne bi postao odvojeno i nezavinso “Ja”. Kada je naša briga za mališana veća nego što on oseća da je njemu potrebno, kada su mu iz bezbednosnih razloga zabranjeni mnogi rizici i istraživanja spoljašnjeg sveta, onda on svoju moć i nezavisnost mora da istera na neki drugi način, recimo tako što će vrištai i bacakati se (što baš i nije tako neuobičajno ponašanje za ovaj period).
Takođe imajte u vidu da je posao deteta da pomera granice. Na nama je da budemo jači tako gde je to zaista neophodno ali nikako svuda, a posao deteta je da negoduje kada mu je uskraćeno ono što hoće. Važno je da je svako dovoljno podržan da radi svoj deo opsla, koliko god je to u praksi moguće. Na nama je da sprovedemo azbranu tamo gde moramo a na detetu je da plače i da se ljuti. Njegovo je da gura gde ono hoće, a vaše da nedate tamo gde jednostvno nemože. Njegovo je da se ljuti, a vaše da izdržite ljutnju i istrajete na granici tamo gde ona zaista mora biti postavljena.
Rezime je taj da razmislite da li mu je možda malo previše vas. Da li i gde možete malo da se povučete i da ga ostavite sebi. Gde su drugi, babe, dede, tekte? Gde je otac? Moželi li vaš mališan malo sam da trči, crta, igra se, padne, otplače i trči ponovo? Možete li sebi da dozvolite više ovakvog rizika, možete li malo manje da se bavite njime? Ako on vama mora idelje da bude “sve”, gde će i kako će on razvijati doživalj da je “svoj”, da je na ovom svetu radi sebe a ne radi vas, da on nije sito što i Vi i da nije na ovom svetu radi vas već radi sebe.
Razmislite o tome kako se osećate sa tim da će on u životu morati da rizikuje, greši, pada, pati.., kao i svako drugi i da ga Vi u tome ne možete zaustaviti. Kako se osećate sa tim da će vaša kontrola biti sve manja, i da će on uvek posezati za više samostlnosti nego što je bezbedno i nego što je spreman i da će često raditi stvari koje nisu dobre za njega? Što više to budete pokušavali da mu oduzmete, to će njegov otpor biti veći. Sasvim je normalno da nam ovakvo razmišljanje stavri anksionost. Ipak ako je ona prevelika, to nam je poziv da radimo na sebi. Dovoljno dobar roditelj je onaj koji uči od deteta, suočava se sa sobom i raste zajedno sa njim. Razmislite o tome čemu vas vaš mališan uči ovim svojim ponašanjem.
Izvinjavam se zbog grešaka.
S poštovanjem, Nikola