Zdravo,
U poslednje vreme svaki dan za mene predstavlja ogromnu borbu.U jednom trenutku samm srećna i ni jedan problem ne shvatam toliko ozbiljno, kazem sebi rešiće se to, proćiće, život ide dalje, ne nerviraj se oko stvari koje ne možeš da kontrolišeš, ne dopusti da tvoja sreća zavisi od postupaka drugih ljudi, razmišljaj pozitivno, jednom se živi, zgrabi sreću itd..Jednostavno sve gledam sa vedrije strane.I stvarno se osećam bolje.Ali u sledećem trenutku npr kad padne noć, kad sama sedim i razmišljam ubijem samu sebe tmurnim mislima u koje se upletem.Idem tako takooo daleko da od svakodnevnih problema npr šta ću ako me sutra profesorka prozove a ja nisam naučila ili šta ako Marija i Milica (izmišljam) sednu zajedno na matematici, sa kim ću ja itd, preko toga da li ću uspeti da završim faks uopšte, počnem da preispitujem i smisao svog postojanja. Čemu sve ovo kada ćemo na kraju ionako svi umreti. A šta će posle biti sa mnom? Uvek ću negde postojati, šta ako budem sama itd…Ubijem samu sebe takvim razmišljanjem da posle ne mogu uopšte normalno da funkcionišem, plače mi se, vrištala bih.
Razmišljam kako život može u trenutku da mi se promeni, ne daj Bože da obolim ili tako nešto.Šta ću onda?
I što se više trudim da progledam, da izađem iz te crne rupe u koju ponekad upadnem, sve više tonem.U tim trenucima sam toliko rasejana da ne čujem ni kad me neko zove ili nešto pita.Kao da mi pogled mrači neka crna senka, teskoba.Zaboli me glava.Izađem na svež vazduh pokušavam na silu da se nasmejem jer stvarno ne želim da dozvolim sebi da takvim mislima uništim svoj život!
Imam 18 god i krenula sam na fakultet pre par nedelja i pokušavam da se uklopim u društvo. Ali kako kada sve shvatan lično.Kako da budem srećna kada posmatram svaki pokret drugih ljudi i sve shvatam lično.Npr kada sedim u amfiteatru sa tri drugarice iznerviram se kada primetim da njih dve pričaju, a ja ne ili tako nešto.I onda mi raspoloženje padne totalno.Jedva preživim taj dan. I ko uopšte želi da se druži sa takvom osobom.Sledeći dan kažem sebi “Alo saberi se,sastavi se, osmeh na lice i sigurnim korakom opušteno kreni napred bez brige ko će šta da misli i da kaže.” I bude mi bolje. Ali toliko truda mi treba, tolikp je teška ta borba, iscrpljuje me, da na kraju dana nemam snage ni za šta.Počela sam da se plašim da budem srećna.Ne znam kad se to desilo ali znam da nisam smela to da dozvolim.Jer kad osetim malo da je sve krenulo na bolje, očekujem da će se desiti nešto loše.Kao kad gledam film pa znam kad je vreme za reklame.Zato mi je na neki način bolje kada se loše osećam jer tada iščekujem da se desi nešto dobro i govorim sebi da more posle najveće bure izbacuje najlepše bisere.Ali ja sam sve to izopačila.Samo želim da budem srećna, nasmejana i probleme shvatam kao izazove, a ne čudovišta.
Iscrpljena sam od ove borbe koja se vodi u meni, imam osećaj kao da depresija pokušava da me obuzme, a ja se borim protiv nje.Pre nisam shvatala kada na vestima čujem da je depresija vodeća “bolest” današnjice, govorila sam “Šta je ljudi sa vama, ko još pada u depresiju pored ovolikih mogućnosti koje nam se svakodnevno pružaju”.Pre nisam shvatala zašto depresivni ljudi vole kišno vreme, a sada shvatan da i ja sve više uživam u kiši i sivilu oblaka..
Sada kad sam ovo ispisala ponovo sam malo progledala i u meni se javio taj neki revolt, bunt želja da se istinski nasmejem i pobedim..
Molim vas samo da mi kažete kako da olakšam sebi, da procvetam i pobedim.Želim da zračim i širim pozitivnu energiju, provlačim ljude oko sebe, a ne da svoje nezadovoljstvo sobom, životom neuspešno prikrivam, jer ljudi to vide, a ja ne želim ni u čijim očima da ispadam jadna…svesna sam da prvo sama sebe moram više da zavolim, poštujem i vrednujem da bi to radili i drugi…ali teško je
Gledam druge devojke sa faksa i razmišljam da su one bolje od mene, kada se dogovorimo da izađemo one su srećne i euforične a ja iako imam želju potpuno se oneraspoložim izađem sa maskom osmeha na licu.A teško je glumiti sreću.Valjda je lakše samo biti srećan, mada ja sam se na tom putu izgubila i sve ono loše o čemu mogu da razmišljam, nalazi se u mojim mislima..samo vas molim, jer imam jaku želju, ako ne i očajničku, da mi date par saveta da se podignem i pobegnem što dalje od ove depresije koja preti da me obuzme..