asked 13 years ago postovani, imam 22 godine u vezi sa deckom sam skoro 5 godina. u poslednjih nekoliko meseci, ja ne mogu da prepoznam samu sebe. Postala sam previse histericna i pocelo je sve da mi smeta. svom decku sam pocela da branim da izlazi, da ima svoje drugove. kad ostanem sama sa sobom uvek imam strahove da ce on mene ostaviti ili da ce otici negde a da se meni ne javi, da ce me prevariti. ja nezelim da budem takva, ali nesto u meni se promenilo i sad nas veza ide nizbrdo. zapravo imala sam jednu najbolju drugaricu s kojom se vise ne druzim, veoma tesko podnosim to sto se vise ne druzimo. da li je moguce da je to uzrok mojih strahova i moje ljubomore? nemam s kim o ovome da razgovaram, jednostavno se ne mogu nikom otvoriti, a zapravo nemam ni kome i to mi bas tesko pada. ovo me iz dana u dan jednostavno ubija, na rubu san nervnog sloma meni ovo sve deluje mnogo ozbiljno i prosto zelim savet, i volela bih da licno razgovaram sa psihologom. hvala unapred
Psihoterapeut Team Staff answered 13 years ago Poštovana,
Ono što je u celoj priči dobro to je da se Vi interesujete za svoj psihički život i da prepoznajete ljubomoru kod sebe. Introspekcija i samosvest su uvak značajan korak u rešenju problema.
Verovatno Vam neću reći ništa novo ako kažem da je ljubomora najefikasniji način da svog dečka odgurnete od sebe i da mu pomognete da na kraju učini upravo one stavri kojih se najviše plašite.
Ipak treba da imate u vidu da su pitanja intimnih i partnerksih odnosa sama po sebi takva da nas uvode u najveća iskušenja i suočavaju sa onim nadubljim strahovima i slutnjama. U ljubavni odnos mi donosimo sve ono što jesmo, ono najbolje i ono najgore, investiramo svoje najveće nade, svoju najdublju veru, ali i svoju zavisnost, ranjivost, malodušnost. To su dakle odnosi u kojima se najdublje srećemo sa sobom, pa su teškoće neminovne i normalne. Da bi ljubav rasla i da bi se razvijala, neophodno je da rastemo i mi sami, da se suočavamo sa sobom i važbamo poverenje, samostalnost, nezavisnost, disciplinu, veštinu izražavanja svojih potreba, veštinu osluškovanja patnera.
Zanimljivo je to što pominjete da imate jednu najbolju drugaricu s kojom ne komunicirate. Možda bi bilo dobro da sebi postavite pitanje šta se dešava sa vašim intimnim odnosima na drugim planovima, kao što je prijateljstvo. Ne treba trošiti reči na to koliko su nam prijateljski odnosi važni, između ostalog i zbog toga da bi rasteretili naš partnerski odnos. Ljubav jeste stanje u kojem smo po prirodi opsednuti drugom osobom, ali se to mnogo lakše podnosi ako imamo i drugih važnih odnosa koji su za nas hranljivi. Posmatrajući svoje odnose sa prijateljima možemo mnogo naučiti o sebi.
Treće bitno pitanje o kome nema informacija je šta je sa vašim ostalim sistemima podrške, čime se u životu bavite, kako ispunjavate vrame, da li ste zadovoljni sobom i pravcem u koji se ravijate, da li investirate svoje vreme i energiju u nešto što Vas ispunjava ili što ojačava vaše pozicije u životu… Ponekad se ljudi opsesivno fokusiraju na partnera zato što nemaju mnogo toga drugog čime bi ispunili svoje vreme, svoj um i svoje srce. Ljubav nas međutim obavezuje da se prvenstveno borimo za sebe i na drugim planovima i da nastojimo da vodimo ispunjen život, jer to prija našoj vezi a i mi smo mnogo stabilniji i naše samopouzdanje je veće. Samostalnost dakle čuva vezu bilje nego ma šta drugo.
Oko svega ovoga, kao i oko raskrivanja dubljih psiholoških uzroka stanja koje sta opisali svako Vam može pomoći razgovor sa psihologom ili psihoterapeutom.
Srdačno, Nikola