asked 9 years ago
Poštovani,
Naišla sam na Vas dok sam pretraživala simptome koje imam neko vreme. Ovako, moj život je uglavnom normalan, imam dobre prijatelje oko sebe, stabilnu porodicu i nikada nisam imala problema tipa da gledam nasilje u porodici ili isto proživljavam, u školi sam pokazivala dobre rezultate, idem u gimnaziju. I sve je to super i trebalo bih da sam srećna i da se fokusiram na školu jer imam planove za sebe međutim situacija je drugačija. Pre godinu ipo dana su mi se desile neke stvari u životu i ja još uvek nisam prešla preko toga, malo mi je opala volja za životom, ništa mi nije imalo smisla i sve je bilo kao zašto uraditi ovo kada ćemo svakako umreti zašto ustati zašto ulagati u nešto.. U školi sam popustila malo ali sam ipak imala odličan uspeh tako da okolina baš nije primetila da sam upala u neki mrak. Mislila sam da sam prešla preko toga ali izgleda da nisam. Sada je situacija drugačija, i gora jer sada ja želim da radim na sebi, želim da budem okej ali jednostavno ne mogu. Koncentracija mi je skroz opala i često se dešava da uradim ili kažem nešto onako kao da ne razmišljam uopšte kao na primer juče sam zaboravila vrata da zaključam i dok sam odgovara rekla nešto što nema smisla pa se ispravila. Postala sam i jako razdražljiva, mislim da sam upala u depresiju i sama pomisao na to me rastužuje i činjenica kako će me okolina prihvatiti ukoliko zaista bolujem od nekog psihičkog poremećaja. Pokušala sam jednom majci da nagovestim nešto ali ona je rekla kako sam sve umislila tako da vidim da tu ne nailazim na razumevanje a mislila sam da bi ona bila jedina koja bi me razumela. Konstantno se osećam umorno i nisam u stanju da funkcionišem normalno kao ranije, imam potrebu za spavanjem non stop i povećan mi je apetit i sve što mogu da radim je da spavam i jedem. U početku sam stalno bila tužna a sada umorna i za to pa se jednostavno osećam prazno. Odlazak u školu je postao pakao jer sam ocene pokvarila i stalno me bombarduju izjavama pa zašto ne učiš, ranije si se borila sada si se prepustila, ne budi lenja.. kako učenici tako i profesori. Mislim, moj uspeh u školi nije baš katastrofa ali u odnosu na to kakav je bio ovo je baš promena. Isto mi stalno govore razvedri se, ne budi zamišljena (Često se zamislim) a niko ne razume da ja da mogu ja bih bila vesela. Osećam se i kao da sam zarobljena i da tonem i ne mogu da se izvučem. Ne vidim baš neku perspektivu i svetliju budućnost, tj. da budem konkretnija ne vidim budućnost uopšte. Ne bih nikada sama sebi oduzela život jer znam onda kroz šta prolaze osobe koje ostanu ali često razmišljam o smrti i mislim da čak imam tanatofobiju. Izvinjavam se što sam se ovoliko raspisala i očekujem Vaš odogovor tj. mišljenje o ovoj situaciji u koju sam zapala.
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Zdravo,
Pre svega želim da pohvalim tvoju volju i želju za radom na sebi, kao i hrabrosti da se pojaviš sa svojim iskustvom, ovde pred nama. Vidim i mogu da razumem da su ti ovakve promene strane, zbunjujuće i da te plaše.
Međutim, život je atlas emocija i u tom se atlasu nalaze mnoge druge, za čovekovo iskustvo važme emocije koje hrane i obogaćuju našu dušu. Potpuno bi bilo nezahvalno upoređivati koja je vrednija, bez jednih ne bi postojale druge. Potpuno je normalno da se ponekad i ovako osećaš.
Pominješ da si imala iskustvo preko kojeg nisi prešla. Kakvo je to bilo iskustvo? Ako ti je pak previše da ga deliš sa nama, razmisli da li je možda ova povučenost u kojoj si sada, jedan poziv tvoje duše da budeš sa tim iskustvom, da ga proživiš, da osetiš ono što si možda trebala tada da osetiš, a čega nisi bila svesna ili jednostavno nisi bila dovoljno spremna.
Mlada si i verujem da ti je u ovom trenutku potrebna podrška porodice i prijatelja, ali da je često tu podršku teško dobiti onako kakva nama zaista treba. Naravno, na tebi je da vidiš da li je jednom dovoljno da se požališ na svoje probleme? Kako i da li umeš da preneš mami i prijateljima svoje potrebe?
Srdačno,
Ognjen Vukotić
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Poštovani,
Hvala Vam na pohvali. Nije mi problem da kažem o čemu se radi. Meni veoma bliska osoba je izvršila samoubistvo i od tada je sve krenulo nizbrdo. Posle toga smo imali još jedan smrtni slučaj u porodici.
Ja u potpunosti da kažem razumem to nerazumevanje okoline jer i ja možda ne bih razumela kako to osećati se bezvredno i tužno konstantno da to ne proživljavam ali zaista ne znam šta da radim kako bi se ovo stanje promenilo. Mislim i da nisam napomenula da stalno plačem ali to je uglavnom kada sam sama. Ponekad se desi da u sred neke pozitivne teme i priče s nekim ja samo odlutam i odjednom postanem tužna.
Pokušala sam ne jednom već puta da ljudima nagovestim kako se osećam ali zaista ne vidim nikakvu podršku ni razumevanje, ili se desi da me neko gleda onim pogledom sažaljenja a to je zaista nešto što nikako ne bih htela. Znam da sam ja jedina osoba koja mora da se bori za mene samu..