Zdravo!

Čini mi se da si ti svojim pismom nas obavestila da od nas tražiš brzi odgovor, koji će brzo završiti na gomili sa drugim neuspelim pokušajima saveta o tome kako da uradiš nešto što nećeš da uradiš, a ti ćeš ostati na istom mestu. Pošto je tako, podržala bih te da ne ideš kod zubara, nego da prihvatiš svoju odluku da si neko ko ne može nikome “da poveri svoje zube” do samoj sebi.

Strah možeš da pobediš tako što ćeš prvo to da HOĆEŠ, a zatim da sa njim da se suočiš, a to u ovoj situaciji znači da pustiš da se onesvestiš na zubarskoj stolici. Mala je verovatnoća da ćeš se onesvestiti, a da će ti biti spočetka neugodno – hoće. Da će se kasnije to pretvoriti samo u jednu malu fizičku neprijatnost bez naročitog straha i da će ići sve lakše- hoće. Evo kako ja to znam: Ja sam sa 6 godina od istog straha pobegla sa zubarske stolice, pa iz ordinacije doma zdravlja, pa kroz ulicu pa na tranzitni put, dok me neki čovek nije zamalo zgazio autom, pa je stao i uhvatio me na ulici i predao mojoj majci koja je trčala za mnom. Kad bih shvatila da ću kod zubara umela sam od straha da dobijem temperaturu 38 i tešku glavobolju- jednom su mi čak snimali glavu. Ja sam zapravo negde mislila da će mene zubar svojim čudnim alatima telesno ugroziti, povrediti, i nisam tada mogla da shvatim čemu to sve služi. To je za mene bio samo pakao. Moji roditelji su videvši moju muku prestali da me teraju. Mogu misliti koliko im je bila teška ta odluka.

U mom prvom razredu osnovne škole, u školu je došao jedan lep mlad zubar, stažista, koji nam je održao edukativni čas,pregledao nam zube u našoj učionici, porazgovarao sa svakim od nas, rukovao se sa nama, rekao je svakom šta je našao, pokazao na velikom posteru zub i karijes, prikazao sliku kolonija bakterija koje jedu zube, i premazao nam zube fluorom sa nekom četkicom (to nije bolelo, a imalo je lep ukus). Pokazao nam je na velikom modelu kako se i čime i zašto popravlja zub i dao nam da gledamo zubarske alate. Mi smo se začudili celom tom događaju, ništa nam se strašno nije desilo a proveli smo dan sa zubarom. Pitao je da li bi neko želeo da mu se popravi zub, i mnogo dece je stalo u red da zakaže. Deca su odjednom počela da idu kod zubara, i to bez roditelja! Devojčice su čak stavljale i mašne u kosu jer im je to bio svečani dan. Sve neprijatnosti stomatoloških intervencija deca od 7 i 8 godina su izdržavala bez glasa (tada nisu davali anesteziju za popravke), jer su odlučila da daju poverenje i da mu prepuste tu moć da ih leči neko tako dobar i pažljiv. Išla sam i ja. I ponosno istrpela popravku i dobila pohvalu od njega. Čudno mi je bilo što nisam umrla i što mi cela ordinacija više nije izgledala kao mučilište.

Mnogo sam sazrela tog dana, sećam se i bola, i svog mira, prepuštanja, svoje svesnosti, uvida, osećanja, detalja, to je sve za mene bilo sasvim novo.

Nikad nisam zavolela da idem kod zubara, i uvek se malo plašim, ali tada sam razumela da ta mala neprijatnost nije kraj života, a da je za neke ciljeve nužno da je prihvatimo i izdržimo. I da to možemo.

Ali znaš šta, ni pokvaren ili izvađen zub nije kraj života, tako da mislim da je OK da izbegneš neprijatnost odlaska kod zubara i da to menjaš za neke druge zdravstvene ili estetske neprijatnosti koje će možda doći kao rezultat. To je cena koju ćeš možda platiti. Bitno je samo da si svesna šta svojim izborom radiš. Znaš, to su tvoji zubi, tvoja usta i tvoje zdravlje, i svako tvoju odluku treba da poštuje. Nisi mala, sve ono što sam ja saznala na predavanju u prvom razredu, ti sve to znaš.

Mislim da ne treba niko da te pritiska i da uopšte ne treba da ideš kod zubara, sve dok ne budeš to poželela sama, zbog sebe, i odgovornosti prema svom zdravlju.Ako se odlučiš da odeš, možeš da nam se javiš i podeliš sa nama kako je bilo. Značiće i drugima sa sličnim problemom. Podržavamo te šta god da odabereš.

Pozdrav,
Nevena