asked 10 years ago
Zdravo, imam preveliku potrebu da Vam se obratm. Naime, počeo sam da studiram u drugom gradu od oktobra ove godine, i sve je bilo u redu do pre 2-3 dana.. Shvatio sam da nemam nikoga zapravo, a da svi oko mene pored sebe imaju bar po jednu značajnu osobu. I još je sve počelo teško da me deprimira, sve prihvatam previše emotivno. Evo na primer danas na predavanju profesor me je izgrdio jer sam previše gledao u tel nefon (i jesam, svestan sam svoje greške) i posle me opet teško izblamirao, da su svi počeli da se smeju, što verovatno nije nikakva značajna stvar, ali me je tako pogodila….. I plus, imam jednu blisku drugaricu sa kojom počeh neku ozbiljniju priču, trebalo je i da budemo zajedno, ali se ona predomislila i to baš ovih dana.. I plus je i ona daleko. Ostali smo prijatelji, ali meni nije to to da budem prijatelj sa njom preko interneta.. Mada što kažu, bolje išta nego ništa. I sad, mene bi i mala sitnica obradovala, kad bi mi se neko obratio, pozvao negde, bilo šta, ali ne.. Svi su dobro sa mnom, sve je to okej, ali svi imaju nekog bližeg pored sebe. Kad dođem kući čekaju me 2-3 druga i porodica, i tad sam bar okej onako, ali ovde je težak haos počeo da mi bude.. Pa evo plačem i dok ovo pišem, svašta sam hteo da vam iskukam a ne mogu ni da se setim više.. Da, inače delujem kao jaka osoba, sigurna u sebe, stabilna, ali sam u dubini duše teški emotivac i moram priznati slabić.. Ne očekujem da vi imate magični štapić kojim možete rešiti moje probleme, ali olio bih vas da mi ukoliko je moguće što pre odgovorite, mnogo mi je potrebno, izvinite znam da je nezahvalno. Hvala unapred
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago
Poštovani,
Preseljenje je samo po sebi veliki stres po psihički život čoveka, imao on pozitivne ili negativne efekte. To je promena, a poznato je da se ljudska vrsta toga “gadi” i boji.
Novo okruženje, novi ljudi, nova organizacija, nove obaveze, novi životni putevi; svako na svoj način prihvata, ali ono što je svim ljudima zajedničko u takvim situacijama je da nije lako. I to je u redu. Ni ne treba da bude lako. Promene, bilo kakve vrste, su sastavni deo života, i mogu nam služiti na raznim aspektima. Pre svega u upoznavanju sebe, svojih granica, svojih strahova, itd.
Dakle stanje u kojem si je savršeno u redu. Još uvek ti je sve novo. Medjutim, rekavši ovo, vrlo je važno da ne shvatiš da treba da nastaviš sa svojim životom kao da se ništa ne dešava. Ne, ono o čemu bi trebalo da razmisliš je kakvu ulogu ovaj strah ima za tebe? Kako je to biti napušten? Da li si tako nešto i ranije iskusio? Kako je smeh celog amfiteatra bio bolan? Itd. Svi simptomi imaju duboko ukorenjeni izvore iz tebe samog, a najbolje ćeš ih upoznati kroz čest rad na sebi, meditaciju ili psihoterapiju.
Razmisli o tome kada si poslednji put bio ti? Ono što mi je palo na pamet čitajući tvoj post je koliko si puta spoemnuo druge ljude i koliko te oni čine srećnim. Ali zapitaj se, šta je ono U TEBI što te čini srećnim. Ono što ne zavisi od gratifikacije drugih ljudi. Već od tebe samog. Tvoje vrednosti, tvoje biće, tvoji hobiji, tvoji snovi, tvoje želje.
Isto tako, čekati da ti neko kaže: “Hej, ćao!” ili nešto drugo, je poprilično loša taktika. Vrlo je verovatno da se to čak i ne dogodi. Ni jednom u tvom školovanju. Zašto? Pa ljudi te ne poznaju, možda su već se već okupili u ekipice na fakultetu koje se medjusobno druže, nemaju potrebe da traže nove i druge. Tada na scenu stupaš ti, jer je samo u tvojoj moći koliko ćeš razgovarati sa drugima, tražiti zajedničke teme, pričati o svojim temama, dozvoljavati drugima da upoznaju tebe, povezivajući se na ovaj način sa svojim koleginicama i kolegama. Isto važi i za devojke, ukoliko želiš da ih imaš, prilazi im i traži.
Nema ničeg lošeg u tome što si emotivan. Emocije su lepe, sastavni su deo našeg bića i života. Ali nauči da ih posmatraš i prihvataš, ne boreći se protiv njih, jer će se one jedino na taj način uklopiti. Ako si tužan, u redu je, tužan si; ako si ljut, u redu je, ljut si; itd. Sve emocije su normalne, dokle god ih prihvataš.
Svoje probleme možeš zapisivati na papir, ukoliko imaš osećaj da ti opterećuju um. U redu je i plakati dok ih pišeš, jer se na taj način oslobadjaš te stresne energije, nagomilane u tebi. Ali znaj, da uvek posotoji put, uvek posotoji izlaz, iz svake životne situacije, te tako ni ova, ne može biti trajna. Zato se nasmej, uživaj u fakultetu koji si upisao,okreni se studiranju, treningu, radu na sebi. Gradi sebe kao uspešnog muškarca sa planom o svojoj budućnosti, sigurnog u sebe i svoje puteve. Jer samo ti možeš od sebe da napraviš ono što želiš, čekajući da ti drugi to urade, sebi praviš ambis stresa, depresije i besa.
Pozdrav,
Ognjen