Poštovani, nedostaje mi lične važnosti, vrednosti, osećaja i doživljaja da sam dobrodošao na ovaj svet. Fali mi sigurnosti, slobode, zaštićenosti. Svestan sam da drugačiji i nisam ni mogao da ispadnem, prosto potičem iz takve porodice. Čini mi se da mi je majka u dobroj meri ’’pojela ličnost’’. Ona nije dobila dovoljno ljubavi od svojih roditelja pa je možda svesno a svakako nesvesno očekivala da ću ja to nekako nadoknaditi. A kako ja to naravno nisam mogao, umela je povremeno i da čini da se osećam krivim. Prosto, čitav taj ogranak moje familije je takav, ta životna nesnađenost, duboki osećaj krivice, stida, straha…to je naš sistem, konstelacija ili kako god. S obzirom da su se rano razveli i da o ocu ne znam skoro ništa, ko zna kakva mi je ta familijarna grana i šta bih sve tamo otkrio.
I, naravno, kada sa takvim početnim impulsima budem porinut u svet, ne provedem se dobro već budem ismejan, odbačen, izogovaran i napadan od svojih vršnjaka. Jedini odgovor koji sam imao na to su povlačenje u sebe, zamrznutost, anesteziranje sebe. I do danas se nisam toga oslobodio, samo sam razvio veću svest kako mi je i šta su uzroci tome. I zapravo tek sada vidim koliko mi je teško zbog svega toga i šta sam sve propustio.
I ne znam šta da radim. Sa jedne strane sam svestan da ne treba da se oslanjam na druge i da mi bude važno šta drugi misle. Svestan sam nestabilnosti spoljašnjeg sveta. Danas se ima posao, sutra ne. Danas je neko ok prema meni, sutra možda sasvim kontra. Koliko samo puta sebe uhvatim da u istom danu poželim i da zagrlim svet i da mu okrenem leđa.
A sa druge strane imam tu, nadam se da ćete razumeti, potrebu za povratnim informacijama. Nije mi dovoljno da samo umislim kako sam vredan, važan, voljen, zaštićen itd. Potrebno mi je i da mi spoljašnost to potvrdi, da se to očita u mom postojanju, a ne samo da ostane moj umišljaj.
I ne znam kako da pomirim ove dve krajnosti. Svestan sam da nisam kriv jer ni ja niti bilo ko od nas ne bira čime će biti zadojen od svog nastanka i tokom formiranja. A opet se osećam tako krivim i stidim se. Sramota me je što nemam svoje društvo, što sam nesnađen, što sam za ono malo seksa što sam imao svaki put morao platiti, što me svi smatraju čudakom, što nemam o čemu da pričam sa drugima pa i izbegavam kontakte. Možda će zvučati smešno ali za mene je najstrašnije sesti u kafić i pričati s nekim. Jer tu bih bio potpuno razgolićen, tu bi se videla sva moja praznina i ništavilo. Ovo što sam napisao se može reći vama i ovako anonimno. Reći to drugima uopšte ne bi bilo pametno.
Izvinite na dužini pisanja i hvala na svakom odgovoru. Pozdrav.