Raskinula sam tromesecnu vezu, misleci da to stvarno nije za mene. U pocetku je momak bio zagrejanija strana (ja to nisam primecivala), onda sam ja postala zagrejanija strana (mislila sam da je tako i kod njega); medjutim, nakon naseg prvog raskida, on se nije ponasao onako kako bi to zaljubljeni momak trebalo da uradi, po mojoj proceni. Nije se javljao mesec dana. Nakon toga, usledilo je “pomirenje”, ali i moja sumnja u iskrenost i dubinu njegovih osecanja, obzirom da su mi drugi ljudi, koje sam pitala za misljenje, rekli da njemu ocigledno nije dovoljno stalo… Jako mi je bilo tesko to da prihvatim. Nakon poslednjeg pomirenja, pocela sam da tragam za dokazima da li on mene voli ili ne voli. Cini mi se da sam naisla na ove druge.

Tada sam mu konacno i raskinula, bez obzira na to sto sam bila zaljubljena u njega, misleci kako ne treba da dopustim da me iskoriscava, ne mogu da zamislim da budem u takvoj vezi… To je bilo pre mesec dana, uglavnom sam bila ravnodusna, medjutim sada, ponovo sam pocela da razmisljam o njemu. Osecam da mi uzasno nedostaje, prizeljkujem da mi se javi, patim, ljubomorna sam i opsesivna, a sa druge strane, i dalje mislim da nismo jedno za drugo dugorocno posmatrano. Sada me valjda nervira to sto njega bas briga za mene (a mozda me i privlaci na neki uvrnut nacin). Kako da se izborim sa ovim osecajem nedostajanja, kako da izadjem iz te opsesije, da ga zaboravim; zasto se ponovo uplicem u to kada sam vec stavila tacku? Hvala unapred.