Poštovani,pišem zbog partnerske ljubavi koja na mojoj skali vrednosti zauzima visoko mesto, a koja mi izmiče, odnosno ne ostvaruje se na onaj način koji je meni potreban. U tridesetim sam godinama, dve veze iz studentskih dana(koje su trajale oko godinu dana, i to su najduže koje sam imala) ja sam prekinula jer sam intuitivno, i pored kvaliteta koje su muskaraci posedovali i njihove želje da ostvare kvalitetnu vezu i brak, osetila da nedostaje bliskosti. Većina veza nakon togaze su bile uglavnom kratke i beznacajne, a poslednja, od svih njih najintenzivnija i naduža, po intezitetu bila najjača, ali je završena krahom u emotivnom smislu (veza je bila turbulentna po mnogo čemu). Moje preispitivanje u vezi sa izborom partnera dugo traje, a sada, nakon ovog prekida,suočavam se sa veoma teškim periodom u kom treba da se emotivno odvežem i nastavim dalje. Dodatno me zbunjuje i mladić (znamo se relativno dugo) koji je spreman da ponudi sebe kao partnera, da bude privržen, odan i na prvi pogled onakav kakav mi treba, ali opet mi nedostaje intelektualne,duhovne i emotivne povezanosti koju sam imala u gorepomenutoj vezi ali koja je bila neostvariva (iz krajnje objektivnih razloga, ne zato što sam ja odlučila da odem). Osećajući to, odlučujem da se povučem, preispitam i ne ulazim u novu vezu do daljnjeg. Moje pitanje je da li negde grešim, ako grešim, gde grešim i šta mogu da uradim po tom pitanju? Da li čovek, iako sa partnerom uspeva da ostvari zadovoljavajući odnos, da pruži i dobija zadovoljavajuće ponasanje, da ostvari dobru kominikaciju i pri tom doživljava partnera više kao druga, treba li, dakle, da investira u takav odnos ili treba da ga zabrinjava činjenica što mu nedostaje bliskost u vezi? Da li je to moje pogrešno uverenje o ljubavnom odnosu ili se postojanje bliskosti, koja se i pored svega navedenog ne ostvaruje, ipak smatra važnom komponentom ljubavnog odnosa? Pod bliskošću podrazumevam ne samo samo seksualnost. Više uzajamnu povezanost, razumevanje, konstruktivnu razmenu intelektualnu, emotivnu, duhovnu, pa i fizicku, čak i konstruktivne svađe, ali pre svega usmerenost jednog partnera na drugo. Preispitujuci sebe, dolazim do saznanja da je nedostatak iste ne jedini, ali glavni razlog neostvarivanja trajnije veze, pa se nameće kao pitanje greši li čovek ukoliko ovde ne napravi kompromis? Ili je greška napraviti kompromis uz sve navedeno uz nedostatak bliskosti u navedenom kontekstu. P.S. Pretpostavljam da je za detaljniju analizu potreban psihoterapeutski tretman (o čemu razmišljam već duže vreme,ali usled finansijskog momenta ga odlažem), ali bi mi okvirni odgovor i smernica bili od pomoći. Uz to, kontakt mejl ili telefon za eventualne tretmane bi takođe bili značajni. Hvala veliko i srdačan pozdrav!